Свети Немањићи: Драгутин, Милутин и мајка им Јелена Српска
Православна Црква 12. новембра/30. октобра слави свете српске краљеве Драгутина и Милутина и њихову мајку, краљицу Јелену Српску.
Свети краљ Стефан Драгутин – монах Теоктист
Иако је рођен као престолонаследник и син краља Уроша Првог и краљице Јелене, Драгутин је свој живот завршио као покајник и монах по имену Теоктист. Прослављен је као Свети краљ. Одмалена је одгајан у духу побожности и Православне вере, пошто су га родитељи измолили у Бога, пише Патријарх српски Данило Други Пећки, и сам светац.
Образован у светим књигама, рано је стекао љубав према молитви и смерности. Кад је стасао за женидбу, родитељи су му изабрали супругу Катарину, ћерку угарског краља Стефана. Тад му је отац обећао престо, што је у младом Драгутину изазвало нестрпљење. Под утицајем таста и властитог немира, подигао је војску против свог оца и збацио га с престола, преузевши власт 1276.
После очеве смрти и сусрета с мајком, осетио је дубоку грижу савести. Од ње је измолио опроштај и молио Бога за милост. Убрзо је и сам искусио последице својих дела – при паду с коња сломио је ногу и схватио то као казну за грех против родитеља.
Тада је позвао брата Милутина, предао му престо и замолио га да влада праведно.
Повукавши се у северне српске крајеве – Мачву и Срем – Драгутин је живео скромно и побожно. Из Београда и Дебрца управљао је земљом, градио храмове, делио милостињу и старао се о Цркви. Већи део живота провео је у покајању, живећи готово монашки, иако је тек пред смрт примио монашки образ и име Теоктист.
Након предаје престола брату Милутину, потпуно се посветио побожности, монаштву и доброчинству. У својој власти, у областима Мачве, Срема и североисточне Босне, подигао је бројне манастире и цркве, бринући се о духовном животу народа и подизању хришћанске вере међу његовим поданицима.
Заједно са братом Милутином обновио је манастир Св. Ахилија у Ариљу и у њега пренео део моштију Св. Ахилија, епископа Лариског. Манастир Троноша код Лознице посветио је Ваведењу Пресвете Богородице, а у околини Ваљева основао манастир Келије, посвећен Светим Арханђелима. У Рачи крај Дрине обновио је манастир посвећен Вазнесењу Господњем, а у Зворнику манастир Папраћа благословио за посвећење Благовештењу.
У Тавни код Тузле подигао је манастир посвећен Светој Тројици, а у Власеници манастир Ломница, посвећен Светом Георгију. Манастир Липље код Бања Луке подигао је у част Светог Николе, а осим ових, за живота је основао још низ цркава и манастира широм српских земаља у Србији и Босни, неке од њих сачуване до данас.
Свети Драгутин није се задовољавао само подизањем грађевина већ је бдио над њиховим духовним животом. Даривао је богослужбене сасуде, златне и сребрне предмете, путире, дискосе, кадионице, свеће и одежде за свештенство, пружао помоћ монасима и иноцима у Србији, Русији и Светој земљи, снабдевајући их за њихов живот у молитви и подвигу. Много је чинио за милостињу, сиромахе, болесне, инвалидне и слепе. Његова добротворна дела догађала су се по различитим крајевима, па је двор у Дебрцу био место где су му људи са вером и надом долазили по помоћ.
Он је строго следио црквене обичаје и ред, редовно присуствовао богослужењима и ноћним молебанима, и чак на путовањима није прекидао своју молитвену дисциплину. Његов духовник, Свети архиепископ Данило, описује његову непоколебљиву посвећеност и подвиге, истичући његову сталну бригу за веру, покајање и љубав према ближњима.
Као доказ своје светости и покорности Божјој вољи, Драгутин је пред крај живота живео у строгом посту и подвигу, чак и са супругом Катарином чувајући целомудрије, док се духовно и материјално старао о својој земљи и црквама, остављајући за собом трајан печат вере и благочестивог живота.
Краљ Драгутин се истакао својом љубављу према Цркви и људима. Даривао је храмове не само у својој земљи, већ и мноштво манастира у Русији, Јерусалиму, целој Светој земљи и на Синају. Помагао је сиромашне и болесне, а јеретике у Босни обраћао је у Православље. Његов живот био је непрекидна молитва, а његов двор место богослужења и милости.
До краја живота живео је у братској љубави с краљем Милутином, а по смрти мајке Јелене обојица су јој одавали почаст. Умро је 12. марта 1316. у великом спокоју, примивши монашки чин и предавши душу Богу.
Српска Православна Црква га слави као Светог краља Драгутина, пример покајања, смирења и истинске вере.
Света краљица Јелена Српска - монахиња Јелисавета
Краљица Јелена, супруга благоверног краља Уроша Првог, пореклом Францускиња, у српском народу остала је запамћена као света мајка светих синова – краља Драгутина и краља Милутина.
И по томе, што је млади српски принц долином Ибра – куд је млада невеста с пратњом путовала у свој нови дом – посадио јорговане, да би ублажио њену носталгију за родном Провансом. И дан-данас долина Ибра назива се Долина јоргована.
Јелена је била жена ретке мудрости, оштрог ума и племенитог срца, строга у речима, али кротка и добра, дубоко побожна и дарежљива.
Као владарка, водила је живот испуњен трудом, молитвом и доброчинством, бринући о духовном и телесном благостању свог народа.
После смрти супруга, потпуно се предала подвигу хришћанске љубави и служењу Богу. Према сведочењу Светог архиепископа Данила, њена душа била је „несмућена, а срце кротко, увек Богу молитве приносећи”.
Света Јелена посебно се старала о љубави и слози својих синова. Својим примером и мудрошћу утицала је да између краља Драгутина и краља Милутина не дође до непомирљивих сукоба. Управо њена вера и савети често су били оно што је чувало мир међу браћом.
Свети краљ Драгутин дубоко је поштовао мајку и сматрао је узором побожности, а њен благослов је тражио у свим важним одлукама. У време кад је био владар северних српских земаља, Драгутин је често помагао мајчине задужбине и духовне подухвате, настављајући њену задужбинарску традицију.
Света Јелена је из сопствених средстава подигла дивну задужбину – манастир Градац на Ибру, посвећен Благовештењу Пресвете Богородице. Он је постао један од најлепших споменика српске сакралне уметности.
У свом дворцу у Брњацима основала је школу и сиротиште за девојчице, што је било изузетно ретко у то доба и сведочи о њеној брижној и просветитељској природи. У Скадру је подигла цркву Светог Николе, где је касније и примила монашки постриг, добивши име Јелисавета. Пред крај живота, повукла се у свој дворац у Брњацима, где се у дубокој старости упокојила у Господу.
Сахрањена је у својој задужбини, манастиру Градац, у присуству сина, Светог краља Милутина, архиепископа Саве Трећег и бројних епископа. На Јелениној сахрани окупила се и безбројна сиротиња коју је годинама хранила и помагала.
Драгутин није благовремено стигао на њену сахрану. Када је ипак дошао, поклонио се мајчином гробу и богато даровао манастир Градац где је положена на починак. Затим је отишао на двор свом брату и дуго боравио код њега с радошћу и славом. И њихове супруге, принцезе Катарина и Симонида, заједно су се поклониле Јеленином гробу и отишле на Милутинов двор, где Катарина би примљена с великим поштовањем и радошћу. Тако се и љубав браће учврсти до краја њиховог живота.
После три године, њено тело је обретено нетрулежно, након што се јавила у сну епископу Павлу Рашком, који је њене мошти свечано положио у кивот у храму манастира Градац.
Са синовима, краљевима Драгутином и Милутином, Света Јелена обновила је манастир Светих Срђа и Вакха на реци Бојани код Скадра. Њена дела, побожност и доброчинство учинили су је једном од најпоштованијих жена у српској историји, а њен живот остао је узор материнске љубави, благочешћа и хришћанске смирености.
