Козјачки пустињак који је прорекао цара
Живот светог Прохора Пчињског сведочи о тихом подвигу, молитви и чудесној вези између земаљског смирења и небеске славе.
Свети Прохор Пчињски један је од најпоштованијих српских подвижника из 11. века, ког Црква прославља 1. новембра по новом календару. Познат је по свом испосничком животу, пророчком дару и нетленим моштима које и данас почивају у манастиру посвећеном њему. Његов живот описан је као пример дубоке вере, смирења и потпуне преданости Богу.
Рођен је у побожном дому Јована и Ане у селу Овчепољског краја, у близини Скопља. Родитељи, дуго без деце, усрдно су се молили Богу и давали милостињу, верујући у Његову вољу.
По њиховим молитвама, Господ им је даровао сина, кога су на крштењу назвали Прохор. Од најранијих дана, дечак је показивао изузетну љубав према Цркви и духовним стварима. Са осам година започео је школовање, а како је одрастао, брзо је напредовао у књижној мудрости и разумевању Светог писма.
Када је достигао зрелост, родитељи су желели да га ожене, али се млади Прохор одлучно супротставио томе. Његово срце било је усмерено ка Богу, а душа је жудела за тишином и молитвом.
Слушајући речи из Јеванђеља – „ко љуби оца или матер више него мене, није мене достојан“ – осетио је да је позван да остави свет и све његове чари. Своје имање је поделио сиромашнима и кренуо у пустињу, певајући речи псалма: „Жедна је душа моја Бога живога.“
Најпре се настанио у Нагоричанској пустињи, у Жеглиговском крају, где је пронашао малу пећину и извор воде. Ту је живео више од три деценије у потпуној осами, хранећи се само биљем и травом свака три дана, а дане и ноћи проводећи у молитви. Његово друштво биле су звери пустиње које му нису наносиле зло.
У том дубоком миру, он је стекао духовну силу и прозорљивост, коју ће ускоро потврдити један догађај који је променио његов живот.
Током лова, у пустињу је залутао Диоген, племић који је касније постао византијски цар. Гонећи срну, коју је пустињак хранио, дошао је до пећине Прохорове.
Уплашен пред старцем косматог изгледа и подеране одеће, Диоген је хтео да побегне, али га је Прохор позвао да се не боји. Тада му је пророчки рекао: „Иди у Цариград, јер ће те Бог поставити на царски престо.“
Старац га је још упозорио да одећу коју сад носи стави у посебну просторију и да се често сећа њега, пустињака.
Сав збуњен, Диоген је послушао, а његове речи су се испуниле – постао је цар Роман Диоген (1067–1071).
Сећајући се пророчанства, Диоген је поступио по савету пустињака – своју одору ставио је у посебну одају, али је убрзо заборавио на њу. После тридесет година, кад је већ био цар, јави му се Прохор у сну и упита зашто га је заборавио, те да покуша да му подигне макар мали храм.
Обузет страхом, цар је хтео да узврати за доброчинство и подигне храм у част светог пустињака. Али када се вратио у пустињу, није успео да га пронађе.
Прохор је, слушајући анђела Господњег који му се јави и рече да иде што даље, по Божјем промислу, прешао у планину Козјак, где је наставио свој подвижнички живот. За тридесет година, колико је провео на Козјаку, стекао је духовну пуноћу и дар чудотворства и пророштва.
После тридесет година подвизавања на Козјаку, већ у дубокој старости, опет се јави цару Диогену у сну. Овај пак, крену да тражи пустињу старца и нађе је. Тамо у Нагоричану, где се старац подвизавао, цар подиже храм.
Међутим, веома је жалио што не зна где су земни остаци старца, па му се усрдно мољаше и би му откривено. Старац му се јави у сну и рече да су његове мошти у козјачкој пустињи.
Цар посла војску да трага за старчевим моштима. Тражили су их данима, док један старац на врху Козјака није угледао белог орла како кружи над пећином – знак где почива тело светог Прохора.
Са страхопоштовањем у пећини су нашли нетрулежно тело и однели га у нагоричански храм који је цар подигао. Али десило се чудо: мошти су се три пута саме враћале у своју пећину, која беше далеко од Нагоричана.
Цар је тада разумео вољу светог и наредио да се подигне црква код реке Пчиње, где су мошти и остале – осим леве руке коју је цар узео са собом у Цариград.
Од тог тренутка вест о светој моћи Прохорових моштију се брзо пронела по народу. У храму на Пчињи од моштију је почело да тече целебно миро – дар који је привлачио вернике у потреби за исцељењем и утехом. Мироточење је постало знак његове посебне благодати: сви који су приступали с вером говорили су о утехи, о духовном укрепљењу и о исцељењима тела или душе.
Житије говори да је тим чудима праћено и ширење пустињачког примера који је Прохор оставио – живот мирне молитве, поста и повлачења из световних веза. Манастир и црква у пчињском крају постали су место где је народ налазио духовну храну и живи знак да је могуће живети за Бога и у свету и изван њега.
Слуга Божји који је хтео тишину и усамљеност постао је залог обнове вере и наде у многих људи.
Данас је манастир преподобног Прохора на Пчињи место ходочашћа – не само због старих предања, него и због живе вере људи који тамо долазе по утеху.
Његова прича нас подсећа да подвиг и смирење, када су искрени, не нестају у самоћи; они остају као извор благодати и спасења за читав народ.
Молитва и предање која окружују живот светог Прохора показују нам да су чудеса у животу Цркве знаци Божје бриге о људима. И дан-данас се у молитви сећамо његовог подвига и молимо га да посредује пред Богом за све оне који траже исцељење, утеху или духовно просвећење.
СПН је писао о животу и делима светог Петра Цетињског.
