Свети Петар Цетињски: Владика, државник и чудотворац Црне Горе
Свети Петар Цетињски био је духовни отац, државник и миротворац који је ујединио Црну Гору и својим делом оставио вечни печат у историји српског народа.
Свети Петар Цетињски, световног имена Петар Петровић Његош, рођен је 1747. у селу Његуши, у старој владарској породици Петровића. Од малих ногу показивао је изузетну побожност, скромност и љубав према учењу. Основно образовање стекао је у манастиру Стањевићи, где је изучавао богословље и словенску писменост. Потом се замонашио у Цетињском манастиру, прихватајући монашки живот са великом ревношћу и смирењем.
Након смрти свог стрица, владике Саве Петровића, 1784, Петар је изабран за владику Црне Горе. У тренутку када је преузео духовно и световно вођство, земља је била подељена у племенске заваде и сукобе, без јединства и јасне државне управе. Млади владика је схватио да ће опстанак народа зависити од његовог духовног и моралног преображаја, па је својим ауторитетом и вером почео да мири племена и гради јединствену државу.
Како је млади монах постао успешан државник
Под његовим руковођењем, Црна Гора је постала организована и призната држава. Успоставио је институцију народне скупштине – зборишта на којима су се доносиле одлуке, а његове беседе и посланице имале су снажан морални и верски тон.
Владика Петар је настојао да у народу укорени љубав према Богу, али и праведност, слогу и поштовање закона. Његове чувене речи: „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити“, остале су симбол духовне зрелости и бесмртности дела.
Поред духовне мисије, владика Петар је био и вешт дипломата. Успоставио је односе са Русијом, од које је добио подршку у борби против османске власти и настојању да учврсти независност Црне Горе.
Са суседним племенима и кнежевинама градио је односе мира, али је истовремено храбро предводио свој народ у одбрани од непријатеља. Победе у биткама код Мартинића и Крусима 1796. донеле су му велики углед и показале да Црна Гора може опстати као слободна земља.
Иако је био државник и војни вођа, у суштини је остао монах – човек дубоке вере и скромности. Живео је у келији на Цетињу, у посту и молитви, лечећи болесне, помажући сиромашне и саветујући народ. Био је познат по својој правдољубивости, али и по чудесним делима која су му народ приписивао још за живота.
Пред крај живота, осећајући да му се приближава смрт, владика Петар се повукао у молитву и припрему за сусрет са Господом. Упокојио се 1830, а његове мошти, које и данас почивају у Цетињском манастиру, сматрају се чудотворним. Српска Православна Црква га слави као светитеља 18. октобра (31. октобра по новом календару), а његово име остаје уписано међу највеће духовне и националне личности српске историје.
Како је свети Петар Цетињски ујединио Црну Гору и сачувао народ
Свети Петар Цетињски је својим подвигом, вером и непоколебивом правдом утемељио духовни, морални и државни темељ свог народа. Остао је у народном памћењу као пастир који је, уз крст у руци и веру у срцу, искорењивао зло и сујеверје, учвршћивао народ у побожности и позивао на слогу и мир.
Опомињао је верне да се клоне лажних калуђера и смутљиваца који су бунили народ, као што су Авакум и архимандрит Стефан Вучетић, које је лично уклонио из свештеничког чина због непослушности и раскола.
Учио је да је стидно чути „калуђер против попа, поп против калуђера“, и да се свештенство мора чувати скитања, јер је знао да је то извор многих зала.
Борио се и против народних сујеверја – вере у вештице, вампире и враџбине – називајући их „чудним безумљем“. Својим примером и поукама желео је да у срцима људи замени страх празноверја страхом Божјим и побожношћу.
Када би се појавила неслога међу свештеницима или народом, позивао је на мир и праштање, говорећи да „се крв хришћанска не просипа“. Непослушне је одвраћао од недела и безакоња.
Народ је поштовао његову правичност, нарочито када је оштро укорио злоупотребу крсне славе, која се претварала у дане раскалашности и пијанства. Тада је узвикнуо: „Ко од сада буде славио своје крсно име као до сада, дабогда га с крвљу својом славио!“ Та страшна опомена урезала се у народно сећање и искоренила лош обичај.
Када је Махмуд паша Бушатлија кренуо да покори Црну Гору, свети Владика није узмакао. С благословом и Литургијом пред бој, храбрио је народ речима да „није победа у мноштву, него у Господу“. Победа код Мартинића и потом код Круса донела је мир, а Владику учинила симболом слободе и вере. Сам паша је страдао у боју, а народ је у том догађају видео знак Божје правде.
Поред ратова и страдања, Петар I је оставио народу најдрагоценији темељ – закон. Његов „Законик светог Петра I“, донет 1798. и 1803, био је први писани устав Црне Горе. У њему се истиче правда, забрана крвопролића и мита, поштовање судија и ред у друштву. Наглашавао је да власт треба да суди „као отац, а не као најамник“, а народ да живи у страху Божјем и љубави.
Светитељ није имао војску ни оружје да наметне ред, већ само реч и перо. „Ја немам ни коца ни конопца, него само језика и пера“, писао је, али су те речи имале већу снагу од мача.
Основао је народну канцеларију, школе и штампарију, учио децу писмености и вери, а младе слао у Русију да се образују. Народ га је волео као оца, а непријатељи су га поштовали као праведника.
Свети Петар Цетињски оставио је иза себе народ који је из хаоса увео у ред, из сујеверја у веру, из разједињености у слогу. Његово дело живи као сведочанство да је мудрост вођена вером јача од сваке силе и оружја.
СПН је раније писао о Светом краљу Милутину, великом државнику, градитељу, који је Србију подигао ближе небесима.
