Вероучитељ: Наш задатак је да обогатимо и учврстимо веру у дечијим срцима!

Филип је вероучитељ у ОШ Стеван Сремац у београдском насељу Борча.

Са Филипом смо разговарали о томе шта га је навело да изабере вероучитељски позив, о самој веронауци као предмету.

Било је речи и о положају веронауке у српским школама, односу деце према веронауци, како деца виде Бога и веронауку и шта је потребно за побољшање положаја веронауке као предмета у школи.

Уживајте!

1) Како сте спознали веру и шта Вас је навело да одаберете позив вероучитеља?

Врло често у прошлости сам себе запитао како и када сам спознао постојање Бога и заправо никада нисам имао одговор на то питање, јер у мом случају вера је сазревала у мени од мојих првих година живота. С обзиром да је мој отац православни свештеник, у породици сам од малих ногу васпитаван у хришћанском духу и научен свим хришћанским вредностима. Већ у раном детињству сам знао да желим да изучавам богословску науку и да наставим очевим стопама. У Српској Православној Цркви свака особа која добије благослов да упише Богословију или Теолошки факултет припрема се не само за свештеничку службу, већ и за позив вероучитеља. Мисија међу децом у школи се не разликује у многоме од мисије свештеника у парохији, јер наш задатак јесте да их уведемо у заједницу Цркве, као и да их научимо која је улога једног мирјанина у Цркви.

 

2) Са каквим предзнањем о православљу деца долазе на веронауку?

 

Разговарајући са старијим верочитељима, који имају много више искуства него ја, стекао сам утисак да почетком 21. века када је и уведена веронаука предзнање о вери је било минимално. То не треба никога да чуди, јер је то период изласка из комунизма, где је сваки спомен о вери био не само забрањен, већ и кажњаван. Међутим, од тада је прошло доста времена, где већ имамо потомке те деце на часовима веронауке, која у својим домовима су имали прилику да се упознају са Богом. Свакако то зависи од родитеља до родитеља, али наш задатак се не мења. Од првог разреда ми њих учимо како да се моле, а како прелазе из разреда у разред они уче и комплексније ствари и употпуњују своје знање о Богу, Православљу и Цркви.

 

3) Да ли из генерације у генерацију све више деце похађа часове верске наставе?

 

Моје мишљење јесте да деца све више жели да похађа верску наставу, али мислим да у томе јесте велика улога вероучитеља. Деца воле да се осећају пријатно на часу и да немају притисак од стране вероучитеља, као што је топонекада случај са другим наставницима. Због тога је ту веома битан приступ часу, учинити исти интересантним, а врло често и кроз разне занимљиве игре објашњавати им градиво које је прописано планом и програмом наставе.

 

4) Колико по Вашем мишљењу деца осећају и познају Бога?

 

Недавно сам имао ситуацију где ми је један дечак пришао и рекао ми како је гледавши нешто на телефону чуо да неки људи говоре да нема Бога. Тај дечак је од мене очекивао објашњење зашто неко уопште може тако нешто да помисли. Тада сам видео да је његова вера велика, а сигуран сам и вера његових другара, али он као особа која још није сазрела није знао да разликује истину од обмане у ономе што чује. Ми као вероучитељи морамо бити свесни да деца данас имају приступ свим информацијама на телефону, компјутеру и телевизору, а наш задатак јесте да им укажемо како да прихватају само оно што је добро за њих. Вера и знање о постојању Бога је деци у већини случајева усађена у њиховим породицама, а наш задатак јесте да ту веру обогатимо и учврстимо у њиховим срцима.

 

5) Да ли код Вас постоје неке пропратне активности за децу? Одласци у храмове, посете манастирима, излети...

 

Одлазак у храм је саставни део веронауке. Ми као вероучитеељи имамо задатак да деци говоримо да што чешће посећују храмове, да одлазе на службе, али ја практикујем да неколико пута у току школске године сви заједно у току часа одемо у Цркву, наравно уз дозволу школске управе. Што се тиче посета манастира и других историјски значајних храмова, деца у саставу својих екскурзија их посећују. Када се врате у школу један час увекодвојим да поразговарам са њима о тим манастирима и храмовима и о њиховом значају у нашем народу.

 

6) Шта деца највише воле на часовима веронауке?

 

Вест о одласку у Цркву у току часа деца увек дочекују са великим осмесима на лицу. Један од разлога јесте што после толико стресних часова у дану, долази на ред један час када могу да се опусте и изађу из школе. Приликом одласка у храм, уколико служба није у току, сви заједно се помолимо и потом у летњиковцу у црквеној порти имамо кратко дружење, где они могу да ме питају све што их интересује везано за храм или пак веру. Поред одласка уЦркву, деца воле и квизове, асоцијације и разне друге игре, кроз које, по мом мишљењу и искуству, највише и науче.

 

7) Како оцењујете положај веронауке као предмета у српским школама данас?

 

Веронаука и данас, после толико година, није у потпуности прихваћена од стране јавности. У Републици Србији она је окарактерисана као обавезни изборни предмет, где поред веронауке (Православне, Римокатоличке и Исламске) деца могу да изаберу и грађанско васпитање. Оцена из веронауке је описна и не улази у просек оцена, који је деци неопходан за упис у средњу школу. Верујем, а и надам се, да ће се тај положај ускоро променити и да ћеположај веронауке бити значајно бољи. Такође, надам се да ће јавност увидети неопходност веронауке за духовни развој деце како би они били бољи људи, на понос свог народа, али и Цркве.

 

8) Са каквим изазовима се сусрећете као вероучитељ у раду са децом и у школи?

 

С обзиром да је веронаука предмет који може да се одржи као последњи час, то представља велики проблем, али и изазов за нас вероучитеље. Дечија пажња данас је значајно краћа, али и умор после пет-шест часова је очигледан. Стога, наш задатак јесте да се прилагодимо њима, данашњем начину живота и условима у којим они одрастају, али и да учинимо часове доста интересантнијим како би они били спремни да науче још нешто у току тог дана. За мене лично посебан изазов представља рад са децом ометеном у развоју. Тај рад ме је као човека још више подсетио на то колико је служба вероучитеља заправо мисија. Током студија нисмо били довољно припремани за рад са децом која имају потешкоће у развоју, тако да сам врло брзо морао да се прилагодим и осмислим приступ који би њима олакшао рад на часу, а уједно и приближио веру и осећај припадности у Цркви.

 

9) Колико је и да ли је веронаука угрожена као предмет у српским школама? Имали смо случај директорке основне школе у Лозници која је била против верске наставе. Колико су такве аномалије честе?

 

Закон наше државе је јасан и нити директор, нити било ко други, осим надлежних институција, не може да било шта забрањује у школи што је законом прописано. Нажалост таквих ситуација, као што је ситуација у Лозници, има прегршт, где особе које нису надлежне за доношење таквих одлука, покушавају да на основу свог ауторитета промене законску регулативу. На сву срећу ја нисам имао таквих ситуација, мој однос са управом школе, као и са колегама, је веома колегијалан, а такође веома често и сарађујемо, зарад продуктивнијих часова. Веронаука и даље треба да прође известан пут као школски предмет како би задобила место, које јој, са слободом могу рећи, и припада, јер прве школе су биле при манастирима, које су биле школе и световног и богословског образовања.

 

10)Можете ли нам рећи како родитељи виде данас веронауку и да ли се деца одлучују да похађају верску наставу уз подршку родитеља?

 

У Основној школи одлука о похађању веронауке је на родитељима. Родитељи бирају између веронауке и грађанског васпитања у договору са својом децом, и потом они написмено доносе разредном старешини који предмет су одабрали. Право на избор имају на почетку сваког циклуса, тј. у првом и петом разреду. По мом искуству, деца све више и више похађају часове веронауке, те закључујем да родитељи увиђају значај веронауке. Наравно, ја верујем да родитељи из разних извора провере какав је рад вероучитеља са децом и да то доприноси одлуци приликом избора. Према томе, вероучитељ мора максимално да уложи труд како би деца својим родитељима преносили позитивне утиске са часа и како би они сами желели да долазе на часове веронауке.

 

11)Колико је за свако младо биће важан тај први контакт са Богом?

 

Свакако да тај први контакт са Богом већина деце која похађају веронауку стекну и пре поласка у школу. Међутим, прво знање и учење о Богу они стекну на часу, што је од немерљивог значаја за њихов развој. Прво искуство са Богом је веома битно јер оно обликује читав однос човека према вери и духовности. У том тренутку дете први пут осећа да није сам, да има неко ко га води кроз овај живот и помаже му да преброди све препреке. То искуство представља темељ оног што човек касније живи и одражава се на његове одлуке у животу. Деца кроз учење о Богу и хришћанским заповестима, као и врлинском животу, стекну унутрашњи глас да разликују добро од лошег, тј.шта им је од користи у њиховим животима.

 

12) Може ли веронаука у овом несигурном, модерном времену пуном технологија и претњи, а премало Бога да децу примири и одржи на правом путу?

 

Циљ веронауке није само да деца пуко науче нешто о Богу, већ да их научимо како да живе у овом свету, а да притом остану у љубави и заједници са Њим. Модерно време кроз технологију доноси нам површност и врло често релативизацију свега. Зато је задатак сваког вероучитеља да поново усмери децу ка духовности, тј. да им помогне да у свим изазовима и турбуленцијама савременог света пронађу у себи лик Божији и важност бриге о својим душама.

 

13)Колико је важна улога веронауке у васпитању младих православних хришћана?

 

Улога веронауке у васпитању младих хришћана је веома велика, јер она није само везана за школу, већ их учи о смислу живота, љубави Божијој, заједници у Цркви и моралној одговорности коју треба да носе у себи. Веронаука им помаже како да формирају вредносни систем који ће их водити кроз живот. Такође, идеја веронауке као наставног предмета јесте да се деци представи вера не као традиција, већ као живи однос са Богом који се остварује кроз Свету тајну Евхаристије.

 

14)Какво место заузима веронаука у животу Цркве и православног српског народа?

 

Веронаука заправо представља продужетак мисије Цркве, а  и описмењавање” младих људи. Вера у српском народу је чувар идентитета и она је уско повезано са утемељивањем српске народности. У нашем народу она је вековима била ослонац и снага. Међутим, током доба комунизма српски народ је запоставио и занемарио своју веру. Данас, ситуација је другачија и велики утицај на то има и веронаука, која помаже да деца буду свесни шта је Православље и колико је значајна вера у српском народу кроз векове. После комунизма, млади људи су кроз веронауку обновили своју веру.

 

15)Колико је увођење веронаука као предмета у српским школама утицало на друштво?

 

Духовне и моралне вредности, које су биле занемарене у претходним деценијама, су кроз веронауку обновљење. Значај веронауке није само уверском смислу битан, већ и у друштвеном, јер помаже стварању нових генерација које су друштвено и морално одговорније. Такође, веронаука означава повратак Бога у српски народ после комунизма, и кроз њу деца уче о љубави, праштању, доброти, тј. о свим вредностима које их граде као личности.

 

16)У Бугарској се тренутно воде жучне дискусије у друштву због увођења веронауке у њихове школе. Како Ви као вероучитељ видите ту иницијативу и да ли подржавате увођење веронауке и у другим државама?

 

Свакако да мој став по питању увођења веронауке ће бити позитиван, али покушаћу да максимално објективно одговорим на ово питање. Веронаука може да буде темељ и позив на промену у друштву. Она може да да новисмисао млађим генерацијама и да кроз њу млади постану свесни своје духовности. У суштини, веронаука као предмет не учи младе људе никаквим лошим стварима, већ како да буду пре свега добри људи, па потом и добричланови своје Цркве. Са друге стране, вера као таква не сме да буде наметнута, већ људи, па и деца морају да је развијају у себи. Стога, веронаука не би требала бити обавезан предмет, а да није у исто време и изборни предмет. Бог нас је створио као слободне људе, и иако нечији ставови нису у сагласности са нашим, ми као хришћани не смемо да их не прихватимо. У таквим случајевима, ми требамо да уложимо напор да тој особи помогнемо дасхвати грешку, али ни у ком случају да насилним путем то покушамо да променимо. Такође, врло је битно да план и програм наставе буде добро осмишљен, уз уважавање закона државе у којој се уводи веронаука. Мојемишљење је да иницијатива у Бугарској има добрих карактеристика, али свакако да тај план мора бити добро осмишљен уз уважавање свих људи, вера и вероисповести који живе на подручју Бугарске.

Раније је СПН писао о прагу толеранције у 21. веку.