Пост у част Пресвете Богородице: Успенски (Госпојински) пост

Успенски или Госпојински пост - пост у част Пресвете Богородице. Фото: СПН

Од 1. до 15. августа (по сатром календару), односно од 14. до 28. августа (по новом календару) траје пост који се у народу зове: Госпојински, Успенски или Богородичин пост.

Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: „Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил“ (Ис. 7, 14).

Због своје непроцењиве улоге – Рођења Господа нашег Исуса Христа Спаситеља нашег, Пресвета Владичица Богородица одувек је посебно поштована, а Црква јој је богомудро, као израз поштовања, подарила Успенски (Госпојински) пост који претходи празнику Њеног Успенија.

Успенски (Госпојински) пост најмлађи је међу вишедневним постовима, а установљен је по примеру Пресвете Богомајке, која је време пре смрти проводила у посту и молитви.

По својој строгости овај свети пост блажи је од Свете Четрдесетнице, а строжи од Божићног и Апостолског поста.

Како је овај пост строжији од божићног и апостолског поста православни хришћани због великог поштовања према Пресветој Богородици овај пост посте као и Велики пост, све дане „на води", осим суботе и недеље када је дозвољено уље и вино.

Једино на Празник Преображења Господњег једемо рибу без обзира у који дан недеље он пао. Ако сам празник Успења падне у среду и петак, не мрсимо већ и тада једемо рибу, вино и уље.

Успенски пост доста је млађи од сâмог празника Успенија Пресвете Богомајке, а први спомен овог поста налазимо код Светог Теодора Студита, који каже: „Исто тако треба држати и пост Богородице, а само дан Преображења Господњег разрешава се на уље и рибу“.

По мишљењу неких овај пост је настао да би источна Црква имала четири поста који би били саображени са четири годишња доба, као што је случај у западној Цркви.

Приликом формирања овог поста, највише недоумица било је везано за празник Преображења Господњег који има дуго попразништво, и самим тим на неки начин ремети ток и ритам поста.

Након декрета Св. Константина Великог од 313. године када су хришћани могли слободно да исповедају веру, настао је златни период хришћанства у којем се неометано развијао литургијски живот Цркве. То је период када су се развили велики црквени празници које ми називамо ”Господњим” и ”Богородичиним” празницима. Након 3. васељенског сабора одржаног у Ефесу 431. године на којем се дискутовало о поштовању Пресвете Богородице, спонтано се развија у Цркви још веће поштовање Свете Богородице и њених празника. Један од њих је и Успење Пресвете Богородице – Велика Госпојина.

У почетку овај Богородичин празник није био везан за вишедневни пост, нити постоји неки богословски повод да Богородичин пост буде по строгоћи одмах иза Васкршњег поста. Ипак, у контексту историјских догађаја видећемо како је настао Успенски пост.

Часни Крст на којем је Господ Исус Христос био разапет, пронашла је Св. царица Јелена, мајка Св. цара Константина у 4. веку. Почетком 7. века, 614. године, персијанци су освојили Јерусалим и са собом понели овај Часни Крст са жељом да понизе хришћане. Цар Ираклије је у крвавим борбама успео да поврати Часни Крст и да га коначно врати у Јерусалим 629. године. Тим поводом празнујемо Воздвижење Часног Крста – Крстовдан 14/27 септембра. Услед нове претње од стране арапа који су војно почели да освајају читав блиски исток, цар Ираклије је морао 635. године поново да узме Часни Крст из Јерусалима и постави га на сигурном месту у параклису царске палате у Цариграду. Убрзо после тога се усталио обичај у Цариграду да се 1. августа износи Крст Господњи из царске палате у катедрални храм Свете Софије. Свечана литија предвођена патријархом, епископима, свештеницима, монасима и верним народом би код баптистерије свечано освећивала водицу, што је остао обичај до наших дана да се почетком месеца ”Младине” освећује водица. Након тога је Часни Крст уношен у олтар цркве Свете Софије.

У току две наредне недеље, Крст Господњи је литијски преношен из цркве у цркву обилазећи све квартове царског града. Служене су литургије а народ се са радошћу причешћивао Светим Телом и Крвљу Господа Христа поред ове велике хришћанске светиње: Крста Господњег.

Оно што је у почетку био спонтани религиозни гест свештенства, монаха и верујућег народа, да постом и причешћем дочекају у свом локалном храму Крст Господњи, постала је основа за Успенски пост. Из поштовања према Господу који је страдао управо на том крсту који су сваке године у исто време дочекивали у својим парохијским црквама, овај локални пост је попримио одличја Великог поста. Са ширењем ове цариградске праксе поста на остале делове царевине, ширило се и правило строгог поста. Званично је Успенски пост установљен у Цариграду тек 1166. године. Временом се изгубило памћење на крстоносну литију која је била повод настанка Успенског поста, али је зато остало у памћењу народа да је Богородичин пост један од строжијих у току године.

О старини Светоуспенског поста говоре Епископ Кесарије Палестинске Атанасије и Никон Црногорац који наводе писмо Митрополита Никејског Јована које је упутио Јерменском католикосу Захарију, у коме се између осталих помиње и Успенски пост.

Никон Црногорац такође сведочи о Успенском пост када каже да они који држе Успенски пост традицију овог поста темеље на Апостолском предању.

На питање Светогораца које су упутили Патријарху Николи у вези Успенског поста, Свјатјејши Патријарх је одговорио нагласивши да је Успенски пост постојао раније, али је због незнабожачких постова који су тада бивали, био премештен.

Такође Патријарх Никола сведочи да су пост у част Богородици постили ради исцељења особито они који су били болесни.

У делу „О три четрдесетнице“ које се приписује Антиохијском Патријарху Анастасију, сведочи да је по апостолским установама од Педесетнице до Успенија постојао пост, и да је самим тим постојало три вишедневна поста, али да је због дужине тај пост подељен на Апостолски и Успенски пост, те смо тако добили четири вишедневна поста.

Успенски пост је коначно утврђен за време цариградског Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) на Цариградском Синоду (1166. године).

И поред свих ових сведочанстава о Успенском посту, у типицима све до 12. века нема спомена о њему. Први спомен налазимо у типику манастира Светог Николе Казуланског у Јужној Италији, из 1174. године.

У овом типику је записано да пост у част Богородици не почиње 1./14. августа, због празника Светих мученика Макавеја, већ почиње 2./15. августа.

Занимљиво је да ни један каснији типик не говори о Успенском посту, већ помињу само три вишедневна поста. Када је богослужење у питању, међу вишедневним постовима једино за време Свете Четрдесетнице (Васкршњег поста), имамо значајне богослужбене особености.

Када је у питању Успенски пост занимљиво је поменути праксу Јеладске Цркве у којој се за време успенског поста, након вечерњег богослужења служи молебни канон Пресветој Богородици, који има за циљ усрднију молитву Пресветој Богомајци за време поста који је установљен у њену част.

Свако помињање поста подразумева и истицање нераскидиве везе са Светом Евхаристијом, јер је сваки Пост саставни део литургијског живота.

Сваки подвиг Хришћана у посту и молитва своју пуноћу добија у активном учествовању у Светој Литургији, будући да пост сâм по себи никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну.

Раније је СПН писао о празнику Покрова Пресвете Богородице. 

Pročitajte takođe