Радосни и захвални: ко је једва дочекао Појас Пресвете Богородице и зашто?

Фото: СПН

(прочитајте први део текста)

Реч наше браће и сестара из Словеније

Наши браћа и сестре из Словеније (и Италије) дошли су на поклоњење – и не само они. Дошли су и људи из свих других крајева некадашње Југославије. То су постојани и верни људи – и веома смо радосни због њих.

Парохија СПЦ из Нове Горице, и њени чланови, чије утиске овде углавном преносимо, не престају да изазивају наше поштовање, па и дивљење, слободно можемо рећи.

Биљана Прерадовић из Нове Горице описала нам је своје исуство после путовања од 700 километара:

И Велинка Зец из Нове Горице каже да је то нешто што треба доживети, да је оно што се догађало у срцима поклоника – тешко описати речима:

А Жељка Р. Из Гориције у Италији рекла нам је нешто што можемо дати као прави пример упорности кад неко заиста жели да се поклони светињи. Тада једноставно не постоје препреке – јер и Господ и Богородица помажу да се оне преброде.

Каже, била је то потпуна случајност – и дар Господа Бога и Пресвете Богородице. Била је претходно у Београду послом, али није стигла да се поклони. Међутим, по повратку кући, на страници парохије видела је да се организује поклоничко путовање, и – даље ћемо дати њене речи:

Жељка наставља да је присустовала молитви и причешћу у заветном храму и била поносна на свог пароха, који је саслуживао и причешћивао народ. Каже, у том тренутку доживела је то као да је добила још једног анђела чувара своје деце и породице.

Закључила је да је њен највећи разлог за долазак мајчинска захвалност Пресветој Богородици.

А Рада Ћ. из Нове Горице своје поклоњење Појасу Пресвете Богородице види најпре као велики благослов:

И професорка Д. Тица из Постојне у Словенији рекла је да је недељу дана пред пут почела да се распитује да ли ће неко у Београд, да не иде сама. Послала је поруку и једном свештенику, који јој је рекао за позив верницима из Нове Горице да се иде аутобусом у Београд на поклоњење. И пријавила се, чак и не проверавајући да ли ће добити слободно на послу. Али иако није познавала никог од поклоника, знала је да је на правом месту и била је пресрећна:

Каже да је осећала да јој је корак лак, мада је првих пола сата било дуже него наредних пет. Није осећала ни глад током десет сати у реду, чекајући Литургију. Каже, време пред заветним храмом им је стало, ред се кретао врло споро по хировитом времену – сунце, киша, опет сунце, мноштво људи, кишобрани који штите, али и ускраћују кисеоник. Многи су гласно изражавали свој умор, међутим:

Професорка Тица каже да, иако је невероватно, стигла је и на посао наредног дана!

Пита се како је уопште могла да мисли да се све то неће десити и захваљује пароху Мирославу на томе што је био храбар да реализује ту, не баш малу ствар и закључује:

И на крају, закључићемо овај текст и речима и утисцима оца Мирослава из Нове Горице, који нам је говорио о спонтаној и великој жељи да се окупе, организују и поклоне светињи – што су и сами парохијани осетили и одговорили свим срцем:

Са своје стране, само ћемо додати – не постоји боља порука за све поклонике, вернике, људе који теже нечему бољем, већем и вишем од себе. Свима онима који разумеју да је живот заиста живот онда кад се живи, воли и с ближњима дели и зло и добро. Јер дељена туга се смањује, а дељена радост увећава.

И Господ је желео да будемо једно у Њему.

Зато се још једном мисаоно придружујемо молитвеној колони и скупу пред Часним појасом Пресвете Богородице. Нека да Господ да нам молитвама његове Пречисте Матере тако и буде. Амин.

(читајте први део текста)

Pročitajte takođe