Радосни и захвални: ко је једва дочекао Појас Пресвете Богородице и зашто?

Фото: СПН

Наша редакција досад је писала о позитивним искуствима и слици Београда, док је једна од највећих светиња хришћанства боравила код нас – Часни појас Пресвете Богородице – од првог дана до испраћаја. А успели смо да опишемо и део немилих догађаја и недоличних реакција које су се догађале на (далекој, далееекооој) духовној периферији – ако не и на сасвим другој духовној равни – у односу на епохални догађај какав је долазак Часног појаса Пресвете Богородице у Србију.

Међутим, сад је време да поделимо и нека запажања и мишљења наше браће и сестара, која сматрамо да су за нас – као за вернике и православне људе – од далеко већег значаја него жуч и друге телесне течности које без контроле сипају они који, нажалост, нису били у стању да савију своје, од гордости окоштале зглобове. И да осете блажени и надземаљски спокој који је прожео све оне који су ипак стали у ред. Заиста смо тужни због њих.

Али то не умањује нашу радост због више од милиона верног народа који је показао где му је дом и срце и „ком се царству приклањају“.

А међу њима нису били само православни. Осим католика, чак су и неки туристи – иначе будисти, који о хришћанству не знају ништа, или врло мало – били задивљени бројем људи који чекају да се поклоне светињи.

Не морамо ни рећи да су доживели нешто о чему нису могли ни сањати букирајући свој аранжман за одмор у Србији. Распитујући се, сигурно је да су имали прилику да науче нешто што ће сигурно памтити цео живот, а хришћанство им сигурно неће више бити потпуна непознаница.

Долазак Часног појаса - догађај који дефинише епоху

И то није никакво претеривање, нити халабука коју покушавамо да подигнемо да бисмо дали себи (или било чему) на значају. То је само констатација. Ако то не видите – или лукавите, или у вашем расуђивању постоји недостатак.

Покушајте наћи само једног Србина на читавој планети који не зна за светог кнеза Лазара, за његову дилему – ком царству да се приклони (небеском или земаљском). Или да не зна за Косовски бој. Мислите ли да га можете наћи?

Можда и можете, али само ако не зна да је Србин и српског порекла.

Кад кажемо да је ово догађај који дефинише епоху, не мислимо само на речи игумана Ватопеда, часног старца Јефрема – који је рекао да ће се Србија делити на „Србију до доласка Појаса и Србију после доласка Појаса“.

Мислимо и на то да је већ споменути Божји мученик и светац Лазар Хребељановић само пар година пред Косовски бој – поклонио ову светињу Ватопеду.

Од тог времена – епохе средњевековне Србије, Немањићког доба – прошло је бар две-три епохе до ове данашње – у којој је Часни појас походио Србију, заједно с Пречистом Богомајком. Јер да Она није хтела и пошла нама, не би нам дошао ни њен Часни појас. А то све значи да је с њом стигао и благослов Њеног Сина, а нашег Бога и Спаса.

И то треба да нас радује и испуни захвалношћу – до последње квантне (ако хоћете) честице нашег бића. Јер Бог нас благосиља и није дигао руке од нас.

Управо размишљања на такве теме хтели смо да чујемо од наше браће који су дошли, стајали у реду, молили се, разговарали с другим људима око себе, били поздрављани и служени кафом, водом, кифлицама – чиме год – од стране људи добре воље. И нажалост,  били засипани и отпацима и другим предметима, од стране оних који то нису.

Али, то их није ни поколебало, нити успело да истера из реда. Остали су и доживели нешто што се ретко доживљава у животу, ако се уопште икад и доживи.

 

И не само да су добили благослов и освештану траку којом могу помоћи себи и свим људима око себе којима то затреба – већ су остали додирнути, испуњени и измењени доживљајем најдубљег мира и необичне радости, за коју сви кажу да ће је памтити читавог живота.

И зар то није „оно пре“ и „оно после“?

Личним примерима можемо посведочити да кад вас једном додирне благослов Пречисте – а самим тим и Њеног Сина, Господа Исуса Христа – нећете више бити као раније. Добићете нешто што вам нико неће моћи одузети – осим ако то сами не дозволите.

А то дефинише и све наше личне епохе, сложићете се.

(Читајте други део текста)

Pročitajte takođe

У загрљају Пресвете Богородице

Ко зна зашто је то добро, воли да каже наш народ. Баш то сам ја помислио пре него што сам се са породицом упутио у Тумане.

Рођење Пресвете Богородице: Почетак нашег спасења

Празник Рођења Пресвете Богородице открива нам дубоку тајну спасења. Из смирене молитве праведних Јоакима и Ане рађа се Богомајка, доносећи свету вечну радост.

Пастир који није напустио стадо: Свети митрополит Петар Дабробосански

Свети митрополит Петар Дабробосански (Зимоњић) остао је вечни симбол непоколебљиве вере и жртвене љубави, деливши до последњег часа страдање и судбину српског народа у Босни и Херцеговини.

Како је Свети Јован Крститељ пострадао због истине

Црква се сећа Усековања главе светог Јована Крститеља, који је пострадао јер је пред Иродом без страха осудио његово безакоње, остајући до краја веран Божјој истини.

Богородица Владимирска: чудотворна икона која спасава народ кроз векове

Икона Богородице Владимирске вековима је штит и духовни темељ народа, а њено чудесно спасење Москве од Тамерлана 1395. свечано се слави 8. септембра.

Свети Адријан и Наталија: Брачна љубав крунисана мучеништвом

Црква 8. септембра слави свете мученике Адријана и Наталију, који су остали пример вере и светости брака.