Како је текао препород Богословског факултета у Београду. Ксенија Кончаревић

Ксенија Кончаревић рођена je 2. априла 1965. године у Београду. На Универзитету је прошла сва звања од асистента приправника од 1989. године, преко асистента од 1992, доцента од 1998, ванредног професора од 2002, до редовног професора од 2008. године.

Ради на Филолошком факултету Универзитета у Београду, а двадесет година радила је на Православном Богословском факултету у Београду и обавала дужност продекана за наставу тога факултета у три мандата. Члан је Славистичког друштва Србије (у више наврата обављала је дужност секретара и члана Извршног одбора Друштва, а јануара 2015. изабрана је за председника Друштва). Поред научних истраживања, бави се и преводилачким радом, превасходно у домену теологије и православне духовности.

Иако је њена мајка била познати германиста, професорка Ксенија Кончаревић је посветила  свој живот руском језику.

Доктор филолошких наука, редовни професор на Катедри славистике Филолошког факултета Белградског државног универзитета, аутор 19 књига и више од 400 научних чланака, чија библиографија заузима само 70 страница, лауреат награде „Радован Кошутић“, она искрено воли свој посао, на коме је извела 37 генерација студената.

О томе зашто се Богословски факултет постсоцијалистичке Србије сматрао скрајнутим, како су преци познатог филолога повезани са Русијом, сазнаћете у овом разговору.

- Реците нам како сте једном дошли до одлуке да се посветите дубинском проучавању црквенословенског језика? Шта је био разлог интересовања  које је буквално предодредио цео Ваш живот у будућности? Ово је  занимљиво, будући да је ваша мајка била германиста  и наизглед је ћерка морала да иде њеним стопама…

- Најпре се појавило интересовање за руски језик, затим, наравно, и за црквенословенски, који је у основи савременог руског књижевног језика.

Ту се показало да "крв није вода", јер су моји преци припадали свештеничком сословију, вековима дајући Српској Цркви монахе и свештенике.

Тако је и данас: један ујак, протојереј Бранислав Кончаревић, служи у Либертивилу, у држави Илиноис (САД), други, протоиереј Дарко Кончаревић, сада је парох у Батајници, замислите, обојица су наставници или су предавали у духовним школама.

Највећи од мојих предака-представника свештенства, без сумње, био је епископ далматински, бококоторски и албански Симеон Кончаревић, који се упокојио у Кијеву 1769. године.

Био је истакнути црквени историчар, обудовели свештеник, који је, поставши архиереј, издржао исповеднички подвиг двогодишњег затвора у Венецији због одбране права на слободно вероисповедање православних далматинских Срба. Владика Симеон је са сином, свештеником Игнатијем, предводио сеобе Срба из Млетачке Републике, где су Срби били лишени права слободног исповедања православне вере, у Славјаносербију, "Нову Србију", у области данашњег Луганска.

По војвођанскојлинији такође су постојале везе са Русијом: мој прадеда Нићифор Белоцић из Мошорина код Новог Сада борио се као војник Аустроугарске војске на Источном фронту и, будући рањен, прешао је у редове Беле армије, стигао до Владовостока, и након пораза са великим потешкоћама, на воловским колима и пешице, доспео до родне Војводине тек 1921.године. Коначно је био на прагу своје куће, када су већ сви рођаци и пријатељи мислили да је погинуо.

 - То значи да је то све генентика.…

 - Да, "руска линија је била јача од "германистичког" васпитања. Али за проучавање руског језика и моје формирање као будућег филолога, научника и преводиоца, немачко васпитање, "Sitzfleish" било је и те како потребно.

Хвала мојој покојној мајци Јелени, која ме је увела не само у живот, већ и у тајне филолошке уметности и заната. Она је на сваки начин подржавала мој интерес за руски језик, и сећам се да ми је већ када сам имала 15 година поклонила прве књиге, које и данас пажљиво чувам у својој библиотеци: Њекрасовљеве песме и поеме, повести и приче Чехова, Корољенка, „Обломов“ Гончарова, „Очеве и децу“ Тургењева.

- Вероватно, осим, несумњиво, главног ментора, маме, имали сте и друге заслужене учитеље.

- Моја дужност пред Богом је да поменем и своје покојне школске нставнике: Иванку Стојановић, захваљујући којој сам се заљубила у руски језик, књижевност и културу (потицала је из руске емиграције); Марину Милошевић, професорку Пете београдкс гимназије која је дипломирала на Косковском универзитету „Ломоносов“ и која је са мном недељно радила "преко норме", она ме је прва охрабрила да читам руске књиге у оригиналу (сећам се да је прва књига коју сам у целини прочитала била "Човекова судбина"  Михаила Шолохова). 

Такође, не могу да не поменем факултетске наставнике: професорку књижевности Милосаву Стојнић-Царичић, професора језика Радмила Маројевића, који ме је подстакао да се бавим науком, нашег доброг учитеља Андреја Витаљевича Тарасјева, који нас је упознао са руском културом и духовношћу, Оливеру Мишковски и Марију Марковић са Филозофског факултета, које су ми великодушно поклониле речнике, граматике и опскрбиле бројним материјалима неопходним за прве кораке у науци.

- Знам да сте посетили Русију још у студентским годинама и задивили Русе дивним књижевним руским језиком! А шта Вас је задивило у тој земљи?

- Мој први сусрет са Русијом догодио се још 1981. године, када сам, као гимназијалка, учествовала на Међународној олимпијади ученика из руског језика и у својој категорији (Б2) освојила златну медаљу. Тада сам била узнемирена колосалним разлазом између сиве стварности која нас је свуда окруживала и представа о Совјетском Савезу као "сунчаној долини бескрајној" (Мајаковски), које смо добијали из совјетских часописа, уџбеника руског језика, књига за странце. Али заувек су остали у сећању храм Василија Блаженог, Кремљ, одраз златних купола кремаљских цркава у водама реке Москве. Сећате се Марине Цветајеве:

У мојој Москви куполе горе,
У мојој Москви звона звоне
И у редовима стоје гробнице, —
У њима почивају цареви и царице.
Ти не знаш да се у Кремљу јутром
Лакше дише него на свету целом!

Мој други сусрет  са Русијом догодио се већ 1989. године. Пре тога сам прошла цео курс историје руске књижевности, много сам читала о руском менталитету, о историји руске културе, о хришћанству у Русији и о прогонима из совјетске ере (Татјану Горичеву, Павла Рака, преподобног Серафима Роуза, Ивана Алексејева, оца Митрофана Хиландарца, емигрантска издања). Често сам одлазила у руски храм Свете Тројице у Белграду. Из земље неуспелог „развијеног социјализма“ доспела сам у Русију својих идеала и снова:

Ти си и у сну несазнајна
Твога се вела таћи ни.
Дремам, а иза сна је – тајна,
У тајни, Русијио, си ти.

- Занимљиво је да сте видели две различите Русије. Вероватно нисте могли да не обратите пажњу на обновљени црквени живот.

- У тим годинама Руска црква је после дугих деценија најоштријег прогона коначно стекла формалну слободу.

Док сам била на усавршавању на Московском универзитету, свакодневно сам посећивала јутарњу Литургију у  храму Свете Тројице на Воробјовљевим брдима. Нигде и никада нисам осетила такву снагу молитве, такво јединство умова и срца окупљених у том прекрасном рају испод купола скромне цркве. И парохијани су били скромни, сиромашни, болесни, мноштво инвалида, старијих. Да, сила Божија се овде показала као савршена!

И заљубила сам се у Русију неопозиво, заувек. Ова љубав траје и данас, и даје ми снагу да живим и радим упркос здравственим тегобама и инвалидитету. Да није било сусрета са руском духовношћу, остала бих на нивоу уобичајеног интересовања за Русију. Русија ми је дала све. Сви моји корени – не само родбински, породични, већ пре свега духовни и културни – су тамо. 

- Позвани сте да учествујете у веома важној мисији српског друштва и Цркве за оживљавање београдског Богословског факултета крајем 1990-их, пре него што се вратио у састав Београдског Универзитета.

Али ипак властодршци нису тако лако хтели да га врате. Барем су се томе противили прилично жустро. Није било новца. Зашто сте се сложили са тим? Зар вам се то није чинило као непотребно тешко бреме, поготово јер сте већ увелико предавали на универзитету као доцент, а нису све ваше колеге одобравале овај подухват. Зар није у вама било страха да ћете ризиковати каријеру ако не успете?

- Не. За мене је овај позив био остварење свих снова. У нашој земљи, колико год чудно изгледало на први поглед, тада још није било потпуне слободе изражавања за ствараоце који су се наступали са хришћанског становишта.

Неки од мојих чланака  тих година нису примљени у штампу, у научним часописима захтевали су да се уклоне "места која одишу тамјаном", са чиме се нисам сложила. А то су били први чланци о проблематици одражавања хришћанског цивилизационог модела и хришћанске културе у руском и српском језику, написани још пре појаве радова Мечковске, Прохватилове и Бугајове, са којима почиње историја теолингвистике у Русији. Поред тога, ове године су обележене тиранијом Слободана Милошевића.

- "Тиранија Милошевића"?

- На универзитету је, посебно крајем 90-их година, вршен притисак на све слободне интелектуалце, чак  и отпуштање са посла; многи су се пензионисали пре рока, или емигрирали, или су мењали посао. Дакле, позив да радим на Богословском је био трачак слободе, и за мене је то било питање части. Нисам се плашила, уопште.

Да, критикована сам. Неки од мојих наставника са Катедра (не сви, подржавали су ме академик Пипер и професорка Милосава Стојнић) отворено су говорили да сам полудела, упозоравали су ме како би се то могло завршити. Не, није било страха. 

Нисам отпуштена након три године рада на два факултета, сама сам поднела оставку у државној установи и у потпуности прешла на Богословски факултет, који се сматрао приватним, без социјалног и пензионог осигурања, без неких права која постоје у државној установи. То је био случај до 2005. године, када је факултет враћен у окриље Београдског универзитета.

- А зашто су ваше колеге биле против вашег рада на Богословском факултету?

- Зато што су на највишу богословску школу СПЦ гледали као на "поповску школу". Знали су да тамо око 15 наставника предаје све предмете; знали су да библиотека већ дуго нема нове наслове; знали су да се рад одвија у веома скромним условима. Нису  желели у мени да изгуби перспективног русисту. Али нису знали много тога...

- Шта, на пример?

- Нису знали каква љубав, слога и ентузијазам су владали на Боголовском факултету.

Атмосфера је била слична манастирској, у најбољем смислу те речи. Тамо су предавали изузетно образовани епископи - блаженопочивши митрополит Амфилохије (Радовић), епископ Атанасије (Јефтић), епископ Данило (Крстић), академик Владета Јеротић (дисидент још од времена Тита), учени свештеници и монаси.

Мирјана скоро да није било, а ја сам била прва жена-предавач у 80 година дугој историји Богословског факултета.

Студенти су проучавали дела Светих Отаца чак и на часовима хришћанске педагогије и катехизиса, читали су  монашку литературу, многи су отишли у манастире. У Србији се под десетогодишњим међународним ембаргом, а касније и под НАТО бомбама, догодио духовни препород који је још почетком 80-их предвидео старац Порфирије Кавсокаливит.

А он је био духовни отац Епископа новосадског и бачког Иринеја Буловића, који је предавао Нови Завет и грчки језик. То је духовни отац садашњег Патријарха српског Порфирија, који је, узгред, до избора на чело СПЦ  предавао пастирско богословље и пастирску психологију. 

-  Да ли је тачно да је владика Иринеј (Буловић) био инспиратор процеса обнове и каснијег обезбеђивања активности Богословског факултета у акадесмој заједници?

- Владика Иринеј је јасно схватио да Богословски факултет не може остати на маргинама академске заједнице. Он је боравио на постдипломским студијама у Атини, тамо је бранио докторску дисертацију, био је потпуно упознат са грчким системом духовног образовања и сањао је да и код нас богословске школе имају подршку државе.

То је постало могуће након пада Милошевићевог режима. Први премијер Србије ослобођене од социјалистичких догми др Војислав Коштуница био је искрени верник и осведочени пријатељ СПЦ. И дијалог је почео...

- Кажете "на маргинама". Али то је духовна установа са историјом.

– Треба имати на уму да је Факултет, једина високошколсла духовна школа у земљи (нисмо имали духовне академије као у Русији), почео са радом још 1920. године, и да је у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (од 1928. године Југославија) био део Београдског Универзитета. У његовој историји посебну улогу одиграли су представници руске богословске науке. На факултету су предавали професори Доброклонски, Тројицки, Глубоковски, протојереј Василије Зењковски, протојереј Фјодор Титов. Дипломци су били, између осталог, архимандрит Киприан (Керн), протојереј Николај Афанасјев, итд.

Након завршетка Другог светског рата и успостављања комунистичког режима у Југославији, односи факултета са државом су се знатно искомпликовали.

Године 1952. одлуком Владе Републике Србије Богословски факултет је ликвидиран – избаћен из састава из Беорадског универзитета и постао је самостална високошколска установа Српске Православне Цркве. Међутим, држава је прогонила најзначајније наставнике, тако да је, на пример, архимандрит Јустин Поповић, који је канонизован, отпуштен са Катедра догматике још 1946. године. Тада је материјално обезбеђивање факултета потпуно пало на Цркву, која је осиромашила због насилног одузимања имовине и због губитка великог броја верника. Тек 2004. године Влада Србије је поништила ову одлуку, тако да је Факултет постао део државног Универзитета.

- Да, сада је јасно да је однос према Богословском факултету формиран у комунистичком периоду. То нам је познато.

- У универзитетском законодавству тих година гарантовано је да факултет поседује универзитетску аутономију и пружа академске слободе за своје наставнике, да самостално развија наставне програме, израђује критеријуме за одбрану дисертација, додељује академска звања и нострификује стране дипломе.

Руку на срце, наглашено је да Факултет обавља своју активност у име Српске Православне Цркве. Његова Светост Патријарх српски је eh officio духовни покровитељ факултета.

За улазак на факултет сваки бруцош је мора имати препоруку надлежног архиереја. Сви наставници на факултету се постављају у сагласности са Светим Синодом Српске Православне Цркве (по прибављеном благослову). Тако је било првих 10 година, али с временом су се односи факултета и цркве са Универзитетом и државом компликовали. Али о томе ћу говорити касније.

- Наравно! Али за сада ћемо завршити о владику Иринеју и факултету.

 - Високопреосвећени Иринеј Бачки је, без сумње, изузетан интелектуалац, истакнути архиереј, искусни црквени дипломата. Одличан је познавалац грчког и латинског језика, црквенословенског, немачког, руског, италијанског, мађарског, научник-патролог и новозаветник.

Преводилац је и уредник многих превода сакралних текстова, аутор књига и чланака о богословској науци и православној духовности. Сјајан говорник, апологет, полемичар. Три пута је био декан Факултета.

У Епархији која му је поверена бринуо је о издавању књига, о изградњи и обнови храмова и монашког живота (он је обновио познати Ковиљски манастир, чији је постриженик садашњи Патријарх српски Порфирије и неколико архиереја, обновио је и као Бођанско братство и и Каћко сестринство), непрестано се старао, и данас се стара, о харитативној  активности Цркве, о присуству Цркве у школском систему (извођење православне  веронауке у грађанским школама свих типова и нивоа), у масмедијима и о оснивању црквених радио станица и телевизијских центара.

Мој однос са Владиком био је претежно послован, али за мене врло конструктиван и на много начина инспиративан. Осам година сам била продекан за наставу, са њим сам се консултовала у вези са свим питањима.

Такође сам била преводилац у нашем Синодалном сектору за спољне цркевне послове и веза, и по овој линији смо тесно сарађивали (преговори, званична преписка). По благослову Владике Иринеја, превела сам неколико књига, између осталог, Патријарха Кирила, митрополита Илариона Алфејева, протојереја Николаја Балашова. Али, ипак, тај однос  је био и срдачан: сећам се наших разговора у епископској резиденцији у Новом Саду, срдачних разговора са владиком за оброком, инспирисаних његовим речима у разговорима о духовном животу. И, не јмање важно, догађаја који никада нећу заборавити.

- Ког?

- Чина опела моје мајке, који је предводио Владика. Он је тог дана специјално дошао у Београд, у другу архиепископију, и од Патријарха му је било потребно да добије дозволу како би извршио опело над покојницом.  

- Да, Владика Иринеј је показао поштовање према вама и вашој покојној мами... али ваш духовни отац је био епископ Хризостом Столић, зар не?

- Епископ Хризостом постао је мој духовник када сам ушла у манастир Преподобне Меланије Римљанске код Зрењанина, у Банатској Епархији која му је била поверена.

Упознали  смо се још неколико година пре тога. Ипак, након 13 месеци искушеништва, донела сам одлуку да одустанем од пострига. Владика је све схватио као нежни и милостиви отац.

Није ме присиљавао да останем, чак је инсистирао на томе да је слободна воља изнад свега и да је важно само да наставим хришћански да живим у свету, и да тихо радим свој посао: наставнички, преводилачки, списатељски.

Pročitajte takođe