Црква обележила месопусне задушнице
Задушнице су дан за молитвено помињање преминулих: на заупокојеним Литургијама и парастосима, дељењем милостиње и обиласком гробова.
Наша црква је на данашњи дан, 14. фебруара 2026. обележила, зимске, месопусне или покладне задушнице. То значи да су сутра Месопусне покладе, друга недеља пред почетак Васкршњег поста.
Црква се, иначе, сваке суботе моли за упокојене, а нарочито друге, треће и четврте суботе Васкршњег поста, када се сећа свих „упокојених хришћана, отаца и браће наше“. Поред тих редовних дана, у току црквене године установљене су и посебне задушнице, које увек падају у суботу.
Задушнице су дан посвећен молитвеном помињању преминулих. Верници одлазе на богослужење, доносе жито (кољиво), које свештеник прелива вином, а потом посећују гробове, пале свеће, уређују их и украшавају цвећем. Свештеници кадионицом обилазе гробове и читају молитве. Они који нису у могућности да посете гробље, треба да оду у најближи храм и тамо обаве помен.
Посебно место на задушнице има милостиња. Уобичајено је да се помогне сиромашнима и да се део припремљене хране подели онима којима је потребна, као израз хришћанске љубави и сећања на упокојене.
Месопусне или велике задушнице
Једне од најпознатијих су месопусне, покладне, велике или зимске задушнице. Оне се обележавају у суботу пред Месне покладе, у месопусној недељи, уочи почетка Васкршњег поста. Најчешће падају у фебруару, али немају фиксни датум, јер су везане за покретни циклус поста.
Спомињу се већ у типику Велике Цариградске Цркве из IX–X века. Канон тога дана обухвата све људе „целе васељене“ и различите видове упокојења. Црква се моли за „умрле у градовима, пустињама, на земљи и на сваком месту; за цареве, свештенике, архијереје, браћу, другове, сроднике, за све родове, старо, младо, децу, сисанчад“.
У молитвама се набрајају и разне врсте смрти: за оне које је „гроб покрио, вода покрила, рат покосио, земљотрес обухватио, огањ спалио“, за страдале у мору, рекама и језерима, од звери, птица и змија, у пустим местима, као и за оне који су пострадали изненадно – од мача, грома, глади, отрова, пада, дављења или других несрећа. Тако се молитвено обухватају сви, без обзира на начин страдања.
Недеља у којој се држе месопусне задушнице назива се и Задушна недеља. То је трећа недеља пред почетак Васкршњег поста, између Себичне и Беле, односно Месопусне недеље.
У том периоду, према народном обичају, не припрема се свадбено рухо нити се одржавају венчања, јер од недеље после ових задушница па до Побусаног понедељка нема венчања у цркви.
Парохијски гласник храма Светог Димитрија на Новом Београду садржи следећу поуку верном народу:
„Да бисмо разумели значење везе Великог поста са молитвама за умрле, потребно је да имамо на уму да је хришћанство религија љубави. Христос није оставио својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу већ заповест да љубе један другога. Љубав представља основ и суштину Цркве. Грех је увек одсуство љубави а самим тим и одвајање, изолованост, рат против свих. Молећи се за мртве ми их сусрећемо у Христу. У Христу нема разлике између живих и мртвих, јер су у Њему сви живи. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Наша љубав у Христу одржава их живим."
Иначе, данашње месопусне задушнице поклопиле су се с празником светог мученика Трифуна.
