Лубостиња прославила своју ктиторску славу
У Љубостињи је торжествено прослављен празник Свете Евгеније, Ефросиније - кнегиње Милице, ктиторке ове велике светиње.
На празник Свете Евгеније, Ефросиније - кнегиње Милице, 1. августа 2026. лета Господњег, у њеној задужбини манастиру Љубостињи молитвено је прослављена та света подвижница и мудра владарка.
Митрополит крушевачки Давид је началствовао светом Литургијом уз саслужење: протојереја Мирољуба Симеуновића, архијерејског намесника трстеничког; протојереја-ставрофора Миломира Атанасковића и Србољуба Хаџи Стојковића; протојереја Данијела Стефановића; јереја Александара; јереја Николе Вујовића; ђакона Марка Цветковића.
После свете Литургије и освећења славског колача испред кивота са моштима Свете преподобне Ефросиније, одржана је званична државна свечаност уз војне почасти у оганизацији Одбора Владе Републике Србије за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.
Делегацију су чинили представници Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Министарства унутрашњих послова, Министарства просвете, Министарства одбране, Министарства културе, Министарства информисања и телекомуникација, Министарства спољних послова, Министарства државне управе и локалне самоуправе и представници Општине Трстеник.
Манастир Љубостиња налази се централној Србији, око 3 км удаљена од града Трстеника и ушћа љубостињске реке у Западну Мораву.
Манастир је основала кнегиња Милица, супруга кнеза Лазара Хребељановића, у њему живела као монахиња Евгенија и по смрти била сахрањена у манастирском католикону посвећеном Успењу Пресвете Богородице.
Није познато када је тачно ова црква подигнута нити које године је започето њено осликавање.
Углавном се сматрало да је сазидана коју годину пре Косовског боја и да је осликавање започето непоредно пре тог трагичног догађаја.
Ипак, изнете су и претпоставке да је црква настала након смрти кнеза Лазара и тешких година које су потом уследиле, можда тек око 1398. године, када је њихов син и наследник Стефан Лазаревић уредио односе са султаном Бајазитом.
У прилог том становишту иде и чињеница да тело кнеза Лазара приликом преноса у његову задужбину, манастир Раваницу који се одиграо око две године након погибије на Косову пољу и који је детањно описан, није преноћило у манастиру Љубостињи, али јесте у манастиру Нова Павлица, који су подигли његови сестрићи, браћа Мусић.
Црква је саграђена у основи развијеног триконхоса, са куполом која почива на четири ступца и троделним олтарским простором на источној страни. Припрата, која је првобитно била отворена, засведена је слепим кубетом које се ослања непосредно на зидове. Са натписа који је урезан на прагу портала који из припрате води у наос, сазнајемо да ју је подигао протомајстор Раде Боровић. Црква је зидана притесаним каменом, док су фасаде премалтерисане и исликане да подражавју смењивање камена и опеке.
Богата архитектонска пластика карактеристична за моравску школу градитељства краси спољашност храма у виду кордонског венца, монофора и бифора, као и камених розета са исклесаним геометријским и вегетативним орнаментима.
Први слој живописа сачувао се у пандантифима, где се разазнају ликови двојице јеванђелиста са персонификацијама Премудрости, и доњем делу тамбура куполе над наосом, где су насликани пророци са свицима, а могуће је да су тад украшени и довратници врата северне певнице, као и лунете остала три портала припрате. У припрати су насликане нефигуралне представе, међу којима су и голготски крстови окружени врежама. С обзиром да су неки од натписа који прате сачуване фигуре исписани на грчком, могуће је да је сликар дошао из Византије.
Будући да је само започео осликавање цркве које је убрзо прекинуо, прибегло се поновном осликавању цркве, које се на основу ктитоских портрета на западном зиду припрате датује у период након 1402. године, када је Стефан Лазаревић добио титулу деспота, како је натписом обележен.
Како је поред њега приказан и његов млађи брат Вук, извесно је да живопис завршен пре његове погибије 1410. године, свакако пре 1409. када је дошло до коначног размимоилажења међу браћом. У припрати су такође насликани и Васељенски сабори.
У наосу се могу видети сцене из циклуса Великих празника, Христових чуда, као Христових страдања, као и стојеће фигуре и попрсја светитеља у медаљонима, док је сликарство у олтарском простору готово у потпуности уништено.
Над лунетом портала који из припрате води у наос, сачуван је потпис зографа Макарија, који је руководио сликарском дружином која је заслужна за ове фреске.
Име Љубостиња потиче од речи "љубвест" или "љубостиња", што значи место љубави. Овде су се, према предању, први пут срели кнез Лазар и кнегиња Милица.
Након трагедије 1389. године, Љубостиња постаје уточиште за удовице српске властеле изгинуле на Косову.
Овде се замонашила кнегиња Милица (као монахиња Евгенија), као и прва српска песникиња Јефимија (удовица деспота Угљеше Мрњавчевића).
Управо овде, у тишини Љубостиње, монахиња Јефимија је златним концем на свили извезла чувену "Похвалу кнезу Лазару", једно од најзначајнијих дела српске средњовековне књижевности.
У манастиру је поред кнегиње Милице и сахрањена и Јефимија.
Раније је СПН писао како је Острог богатији за једног монаха.
