Берлински конгрес 1878: рат без олова или решење српског питања? 1 део
Прошао је скоро један и по век од чувеног конгреса у Берлину на ком је и Србија потражила своје место под сунцем и подигла глас против европских сила.
Тачно пре 148 година Србија је стекла пуну независност и постала међународно призната држава у модерном смислу. Била је то једна од неколико најважнијих одлука Берлинског конгреса, последњег таквог скупа великих сила у 19 веку.
У финишу Велике источне кризе Берлински мир прекомпоновао је Балкан и југоисточну Европу. Србија, Црна Гора и Румунија стекле су независност, Велика Британија је добила право да запоседне Kипар, а Аустроугарскаска да окупира Босну и Херцеговину.
Све се одиграло на размеђу епоха и у завршној, декадентној фази Отоманског царства, а после серије устанака и ратова на балканским просторима између 1875. и 1878.
С националном и ослободилачком решеношћу и кнежевина Србија ризиковала је вишедеценијски мир настојећи да од објекта постане субјект европског поретка. Ипак, укрштени и супротстављени интереси великих европских царевина и даље су се преламали преко тежњи малих народа и њихових амбиција.
Независност је на Берлинском конгресу 13. јула 1878. коначно освојена. Неколико недеља потом у Београду је и одушевљено прослављена али велика идеја уједињења остала је отворена. Неки су славили, а неки и жалили!
Берлински конгрес био је завршна сцена велике источне кризе, која је годинама током осме деценије 19. века заокупљала пажњу европских дипломатских канцеларија и више пута запретила да доведе до општег рата између великих сила – сличног оном Кримском.
Након што је турска војска поражена, Русија је у Сан Стефану – месту близу Цариграда – марта 1878. закључила мировни предуговор с Портом, којим је Турска била готово избрисана с Балкана.
Најавом стварања велике Бугарске под руским покровитељством – велике балканске државе која је требало да се простире од Охрида до Црног мора и Егеја (површине 163.000 квадратних километара, што је било четири пута веће од тадашње Србије) – узбуна по европским престоницама, посебно у Лондону, достигла је врхунац.
Имајући у виду да се Санстефанским уговором мењало стање Отоманског царства које је Париским уговором (1856) договорило шест сила (Британија, Аустрија, Русија, Пруска, Италија и Француска), то је нови мировни уговор с Турском могао бити склопљен само уз сагласност тих истих држава.
Друга могућност био је рат с европским силама, у шта Русија није могла да се упусти. Осим Руса, Бугара и Црне Горе, нико није био задовољан Санстефанским уговором.
Аустрија је сматрала да је Русија прекршила њихове раније тајне договоре из Рајштата и Будимпеште о подели интересних области на Балкану, Енглези су већ видели Русе у Цариграду и на Дарданелима, што је за њих представљало „casusbelli”, па су ка Цариграду хитно упутили своју флоту. Немачки канцелар Бизмарк, иако незаинтересован за Балкан, незадовољно је пратио распад својих напора да се постигне европска равнотежа.
Посебно су биле огорчене руске савезнице у рату с Турском, које нису ни питане о садржини руско–турског споразума. Једино је Црна Гора углавном добила оно чему се надала. Румунија је губила Бесарабију, за рачун Русије.
Кад је о Србији реч, у том споразуму писало је да ће само доћи до „исправке граница”, а не до територијалног проширења Србије, како је то Русија предвидела за Црну Гору, па донекле и за Румунију.
Увреда за Србију
Српски планови о ширењу на Стару Србију (Македонија, Новопазарски санџак и Косовски вилајет) претворили су се у пусте снове. У једном тренутку руско–турских преговора, осим Пирота, Врања и Трна, дошло је у питање чак и поседовање Ниша.
Узнемирени кнез Милан упутио је хитно посланство у руски штаб као и писмо преговарачима: „Ако би се остварило припајање Ниша Бугарској, ја бих тиме био веома болно повређен, а са мном српски народ дубоко унесрећен.”
Усмено је поручио да Србија може да напусти Ниш само ако буде истерана силом. Санстефанским уговором Србија је ипак требало да добије Ниш и Лесковац и да се прошири за око 150 квадратних километара.
Међутим, истовремено је требало да изгуби територије које је већ заузела њена војска и на коме су већином живели Срби. Српски посланик у Петрограду је у руском министарству иностраних послова добио овакво образложење: Прво долазе на ред интереси Русије, затим Бугарске, па тек онда Србије. Кад би се имало попуштати (у преговорима) попуштало би се најпре од српских интереса, јер су бугарски интереси истоветни са руским. У места која је требало да припадну Бугарској ушли су Врање и Пирот. Чак је и мала Црна Гора добијала више од Србије – око 200 квадратних километара територије.
У „Успоменама балканског дипломате”, Чедомиљ Мијатовић описује „запањеност Срба” кад су чули за услове мира у Сан Стефану. Србија се нашла у необичној ситуацији: њена велика ратна савезница и историјски заштитник – Русија – као да јој је окренула леђа.
Аустријски конзул у Београду (Вреде) писао је тим поводом свом шефу, министру спољних послова Андрашију у Беч.
„Србија, која је истицањем знамења 1876. у ствари покренула оријентално питање, осећа се дубоко пониженом што уместо ње Бугарска убира плодове њеног дела и чак преузима вођство међу Словенима на Балкану... Србија потиснута у позадину мора се сада поново бринути за свој опстанак... Чини ми се да су искуства до којих је управо дошла потпуно излечила Србију од досадашњег слепог праћења руске политике...”
Од марта до јула 1878, то јест од потписивања Санстефанског „прелиминарног” уговора па до завршетка Берлинског конгреса, трајала је дуготрајна дипломатска битка како би Србија учврстила бар своје војне победе, ако већ очито није могла да оствари далекосежније циљеве, попут задобијања целе Старе Србије или поседања Босне и Херцеговине.
Борба, коју су водили кнез Милан, његов министар спољних послова Јован Ристић, уз српске „агенте” и представнике у Бечу, Петрограду, Риму и другде, одвијала се у оквиру много шире и важније дипломатске игре између великих сила, а посебно између Русије, Британије и Аустроугарске. Енглеска и Аустрија настојале су да се што више ревидира територија санстефанске Бугарске.
Аустрија је у првом реду желела да се област руског утицаја потисне што више према истоку Балкана, да окупира Босну и Херцеговину, као и да спречи физичко спајање територија Србије и Црне Горе, односно да спречи ширење Србије ка југозападу (Нови Пазар) и излазак Црне Горе (па тиме и Србије) на море (Бар).
Аустрија је уједно желела и да за себе задржи отворен пут за могућ продор ка југоистоку – према Солуну. Првенствени циљ Велике Британије био је да Русија (другим речима, нова Бугарска) остане што удаљенија од Цариграда и Дарданелског мореуза, што је подразумевало да бугарске границе буду што северније од Егејског мора.
Појачани преговори на линији Петроград–Беч–Лондон, уз посредовање Берлина, на крају су довели до смањења ратне напетости и до постизања одређених начелних договора, што је отворило пут да канцелар Бизмарк сазове конгрес у Берлину јуна 1878.
Руси прискачу у помоћ Бугарској
Србија је из разних разлога била у неповољном положају код великих сила најзаинтересованијих за исход рата. Јован Ристић овако је образложио тешкоће Србије с преговарачима на Берлинском конгресу:
„Ни која друга државица источна није имала да се бори са тако јаким и испреплетаним препрекама као ми. Докле су интереси грчки долазили у сукоб само са турскима, румунски само са рускима, црногорски са турскима и аустријскима – наши су се интереси сукобљавали и са турскима и с аустријскима и са рускима (тј. бугарским)...”
Турски преговарачи посебно су били огорчени на Србију – султановог вазала – који је неизазван почео два рата против свог „суверена”. „Нечасна и издајничка” Србија била је посредан кривац за турско–руски рат, па тиме и за турски пораз.
Савезничка Русија сматрала је да је Србија први рат (1876) покренула без сагласности Петрограда, а да је у други рат (1877) ушла прекасно, калкулишући, онда кад је Турска већ била на коленима.
Погодивши се раније за поделу утицаја на Балкану с Аустријом по линији исток–запад, Русија је настојала да за себе (односно за Бугарску) задржи што већи источни део полуострва, у који Србија није спадала.
Аустрија, по обичају неповерљива према Србији, могла је само да закључи да је Београд у раздобљу 1876–1878. водио ратну политику о којој је слабо или никако обавештавао Беч.
„Влада српска није никада тражила савета, па би право било да јој се остави да сама и последице сноси”, рекао је аустроугарски министар Андраши Јовану Ристићу.
Што се тиче Енглеске, она се, као и често у ранијим приликама, показала потпуно незаинтересована за српске интересе, слично Немачкој. У једном писму краљици британски премијер Дизраели (лорд Биконфилд) пренео је примедбу канцелара Бизмарка у вези с предстојећим конгресом: „Много дана биће утрошено на таквим безначајним питањима као што су лука Бар... границе Црне Горе и Србије и места за која се никада није чуло до овог рата.”
Остављена од Руса сама себи, Србија је била принуђена да се окрене Аустроугарској.
Пре него што је кренуо за Берлин, Ристић се упутио у Беч где се одмах састао с грофом Андрашијем, коме је предао лично писмо кнеза Милана. Кнез је тражио аустријску подршку за српске захтеве, истичући „живу жељу да очува неокрњен благонаклон став суседне Монархије”, што ће бити предуслов за „заједништво интереса који настају из доброг суседства”.
Андраши и Ристић су се сагласили о подршци Аустроугарске Србији, под одређеним условима. Андраши је подржао независност Србије, али не и посебне међународне гарантије за ту независност, како је то Ристић тражио (и какве је Србија раније уживала као аутономна кнежевина).
У погледу проширења граница, Србија је морала да се одрекне захтева за ширење ка југозападу, односно ка Новом Пазару и Црној Гори. Заузврат, Андраши је обећао подршку за југ и југоисток, односно добијање Врања, Пирота и Трна. Ово је условио склапањем билатералних споразума Србије с Хабзбуршком царевином о трговини, о изградњи и коришћењу железнице кроз Србију и о уређењу Ђердапа.
Након разговора са Андрашијем Ристић је сумирао могућности које су се пред Србијом налазиле.
„Стање ствари... ово је: ако пристанемо на предлоге Аустроугарскаске, имамо потпору суседне монархије са изгледима на територијално увећање и преко граница Св. Стефанских прелиминарија (тј. Санстефанског уговора); не пристанемо ли, онда све долази у питање, па и саме границе Св. Стефанске с Нишом.”
Српским политичарима, навиклим на ослањање на Русију и на подозривост према Аустрији, чије су непријатељске намере осећали, није било лако да преко ноћи окрену правац спољне политике.
Српска влада из Београда поручила је Ристићу о својим „зебњама и сумњама” да ће увећање српских територија значити касније обавезе Србије према Аустроугарском царству: „Бојимо се од Аустроугарскаске интабулације (тј. хипотеке) над Србијом...”
Српска влада није сасвим грешила у својим дугорочнијим проценама. Аустријски конзул у Београду говорио је да би будућа „словенска политика” његове земље подразумевала и прикључење Србије бечкој царевини.
Извор: Политикин забавник
Раније је СПН писао о Видовдану празнику као идентитету једног народа.
