Мајка свих Срба: Преподобна мати Ангелина Бранковић
Живот свете Ангелине Српске био је оличење страдања, али и непоколебљиве, анђеоске љубави. Историја и народ с разлогом је зову Мајка Ангелина.
Рођена у раскоши и духовном миру двора албанског кнеза Аријанита, млада Ангелина имала је пред собом сва богатства овога света. А онда је у њен живот ушетао човек кроз чије је очи говорила мрачна судбина, али кроз чију је душу сијала чиста вера. Био је то Стефан Бранковић, прогнани и слепи српски деспот.
Тамо где би многи видели само несрећу и безизлаз, Ангелина је препознала Божији позив. Попут древне Косаре, завештала је своје срце и свој живот слепом страдалнику. Венчали су се у Скадру, свесни да њихов пут неће бити посут ружама, већ трњем.
А трње је тек долазило.
Бежећи пред Агарјанима, док су у наручју држали своју децу - Ђорђа, Јована и Мару, пут их води у хладну туђину, на север Италије. Ту, у сиромаштву и далеко од отаџбине, Ангелини пуца срце: њен вољени Стефан се упокојио. Оставио ју је саму, са сирочадма, у непознатом свету. Али његова душа није умрла - над његовим гробом почела је да сија небеска светлост, сведочећи о његовој светости.
Вођена мајчинским нагоном и непоколебљивом вером, Ангелина чини корак достојан вечности. Измоливши милост угарског краља, она пакује свој једини истински иметак - нетрулежне мошти свог слепог супруга. Преко Беча и Будима, носећи светињу у наручју, враћа се са децом међу свој народ, у Срем, у српско Купиново.
Али чаша страдања ове мајке још није била испијена.
Гледала је своје синове како расту у духовне џинове. Млађи, деспот Јован, прерано одлази Господу, остављајући је поново у дубокој црнини. Старији, Ђорђе, одриче се сујете овог света, предаје круну и постаје монах Максим.
Заједно, мајка и син, корак по корак, исписују најлепше странице српске духовне историје. На питомим обронцима Фрушке горе подижу своју задужбину, свој духовни светионик и вечно уточиште - манастир Крушедол, посвећен Благовештењу Пресвете Богородице.
Ту, у сенци Крушедола, Ангелина прима анђелски монашки чин. Жена која је била деспотица, избеглица, удовица и сиромашна мајка, постаје монахиња која вида ране читавом једном народу. Поправљала је храмове, хранила гладне, тешила неутешне и молила се за все.
Народ није морао да памти њене титуле - назвао ју је једноставно: Мајка.
Упокојила се мирно, али њен Крушедол остао је да чува њену љубав. Иако су вековима касније непријатељи спалили мошти сремских Бранковића, ватра није могла да уништи оно што је божанско. Из пламена је сачувана њена лева рука - она иста рука која је грлила слепог мужа, подизала светитеље и градила Крушедол.
То је она иста рука која и данас благосиља сваког ко са вером крочи на Фрушку гору.
СПН је раније писао о житију светог великомученика Пантелејмона.
