Радосни и захвални: ко је једва дочекао Појас Пресвете Богородице и зашто?
„Када те мајка зове кући – идеш. И не питаш зашто“, рекла је једна верница на ФБ. Друга нам каже: „Ујединила нас је Пресвета, стварно се осећало да је небо ближе.“
(прочитајте први део текста)
Реч наше браће и сестара из Словеније
Наши браћа и сестре из Словеније (и Италије) дошли су на поклоњење – и не само они. Дошли су и људи из свих других крајева некадашње Југославије. То су постојани и верни људи – и веома смо радосни због њих.
Парохија СПЦ из Нове Горице, и њени чланови, чије утиске овде углавном преносимо, не престају да изазивају наше поштовање, па и дивљење, слободно можемо рећи.
Биљана Прерадовић из Нове Горице описала нам је своје исуство после путовања од 700 километара:
„Стајала сам у колони људи 15 сати, по сунцу и киши, гледајући и помажући онемоглим, вјерним људима који су падали у несвјест, покушавајући да издрже. Упознала сам пуно људи, сви су дошли са вјером у Бога. Неки од њих су били болесни, неки с болесном дјецом, са својим проблемима и са вјером у Богородицу, Мајку Божју. Ја сам све то издржала с радошћу, зато што вјерујем у светост Богородичиног појаса, у Богородицу, у Бога и Свето Тројство. Јер је само Бог Исус Христос једина истина у мом животу.“
И Велинка Зец из Нове Горице каже да је то нешто што треба доживети, да је оно што се догађало у срцима поклоника – тешко описати речима:
„Невероватно, цео регион спонтано се слива и хрли по улицама према храму Светог Саве, у мислима да сретне саму Пресвету Богородицу. Осјећај је био фантастичан, као да нам је нека сила давала снагу да издржимо до краја. Вредело је сваки тренутак корачати у тој непрегледној колони љубави у којој су биле све генерације, од мале дјечице до особа у поодмаклим годинама. То је одговор свим злонамерницима и немилим догађајима у нашој матици и најљепшем граду. Сам Господ и Пресвета Богородица су нас здружили и послали на тај пут, слава им и милост!“
А Жељка Р. Из Гориције у Италији рекла нам је нешто што можемо дати као прави пример упорности кад неко заиста жели да се поклони светињи. Тада једноставно не постоје препреке – јер и Господ и Богородица помажу да се оне преброде.
Каже, била је то потпуна случајност – и дар Господа Бога и Пресвете Богородице. Била је претходно у Београду послом, али није стигла да се поклони. Међутим, по повратку кући, на страници парохије видела је да се организује поклоничко путовање, и – даље ћемо дати њене речи:
„Сунце је прогрејало, тај осећај да те Богородица призива к себи. Тај неописив осећај да је време да поново кренеш на путовање од скоро 700 километара. Ја сам мајка троје деце – то је мој разлог, воља, захвалност. То ми је дало снагу да станем у онај ред дугачак око четири километра, што је временски трајало око 14 сати... Осећај? Осећај је неописив: љубав, вера и покајање, све на једном месту. Гужва, људи са свих страна, доводе те да паднеш у несвест, али не одустајеш, молиш се Пресветој Богородици само да ти да још мало снаге да издрзиш и да дођеш до Ње. Молиш се за кишу – и киша пада, молиш се да издржиш – и добијаш снагу... Народ је уморан и исцрпљен, али не одустаје. Неки те престижу, неки падају у несвест па устају. Осећај је диван и неописив. Људи се зближавају, упознају. Мајка је сакупила своја чеда!“
Жељка наставља да је присустовала молитви и причешћу у заветном храму и била поносна на свог пароха, који је саслуживао и причешћивао народ. Каже, у том тренутку доживела је то као да је добила још једног анђела чувара своје деце и породице.
Закључила је да је њен највећи разлог за долазак мајчинска захвалност Пресветој Богородици.
А Рада Ћ. из Нове Горице своје поклоњење Појасу Пресвете Богородице види најпре као велики благослов:
„Путовали смо 12 сати из Словеније, а затим сам чекала још 14,5 сати у реду. Највише сам желела да одем јер је ово била јединствена прилика да целивам Појас Пресвете Богородице, будући да жене не могу да посете Свету гору, где се ова велика светиња чува. Упркос умору, осећала сам мир, радост и дубоку захвалност. Сав труд и дуго чекање били су мали у поређењу с благословом који сам осетила у том тренутку.“
И професорка Д. Тица из Постојне у Словенији рекла је да је недељу дана пред пут почела да се распитује да ли ће неко у Београд, да не иде сама. Послала је поруку и једном свештенику, који јој је рекао за позив верницима из Нове Горице да се иде аутобусом у Београд на поклоњење. И пријавила се, чак и не проверавајући да ли ће добити слободно на послу. Али иако није познавала никог од поклоника, знала је да је на правом месту и била је пресрећна:
„Мој осећај је био јасан – ја морам отићи, у име своје породице... Многи пишу о утисцима и тај најупечатљивији делим и ја са свима њима – мир, мир који сам осећала само посматрајући лица људи поред којих сам најпре пролазила 'узводно' до почетка реда, мир који сам сама осећала међу свима њима... Нова познанства, пријатељства су се десила. Дечица, старији људи, понека трудница... Осећала сам понос – то је наш народ, како нас је ујединила Пресвета Богородица, заиста се осећало да је небо било ближе.“
Каже да је осећала да јој је корак лак, мада је првих пола сата било дуже него наредних пет. Није осећала ни глад током десет сати у реду, чекајући Литургију. Каже, време пред заветним храмом им је стало, ред се кретао врло споро по хировитом времену – сунце, киша, опет сунце, мноштво људи, кишобрани који штите, али и ускраћују кисеоник. Многи су гласно изражавали свој умор, међутим:
„Након 15 минута опет угледам то исто лице. Сад нема назад. Људи око нас – из Приједора, Бања Луке, Смедерева, Ниша... Тај секунд целивања светиње, Појаса наше Пресвете Мајчице, вредан је сваке секунде нашег ходочашћа и стајања које је трајало 14 сати.“
Професорка Тица каже да, иако је невероватно, стигла је и на посао наредног дана!
Пита се како је уопште могла да мисли да се све то неће десити и захваљује пароху Мирославу на томе што је био храбар да реализује ту, не баш малу ствар и закључује:
„У више наврата су ми очи засузиле, али кад сам из аутобуса села у свој ауто у Постојни, заплакала сам наглас као мало дете... Тек ми је тада, чини ми се, стигло до свести шта ми се претходни дан десило, чега и Кога сам се и срцем, и телом, и душом дотакла. Слава и хвала Богу за све!“
И на крају, закључићемо овај текст и речима и утисцима оца Мирослава из Нове Горице, који нам је говорио о спонтаној и великој жељи да се окупе, организују и поклоне светињи – што су и сами парохијани осетили и одговорили свим срцем:
„Путовање смо буквално оганизовали у тренутку. У петак пред празник Духова, а после акатиста Богородици, звали смо фирме за превоз питника које су имале, игром случаја, један слободан аутобус који смо скоро преко ноћи испунили до последњег мјеста. Неописив је осјећај присуствовати свему томе, бити дио свега тога... Једино са чиме се комплетно све може описати је Излазак Ираиља из Египатског ропства. Искрено се надам да ће ове ријеке вјерника заиста бити излазак нашег цјелокупног народа из робовања свему ономе што нас је деценијама одвајало од Христа и мачинског загрљаја Пресвете Мајке.“
Са своје стране, само ћемо додати – не постоји боља порука за све поклонике, вернике, људе који теже нечему бољем, већем и вишем од себе. Свима онима који разумеју да је живот заиста живот онда кад се живи, воли и с ближњима дели и зло и добро. Јер дељена туга се смањује, а дељена радост увећава.
И Господ је желео да будемо једно у Њему.
Зато се још једном мисаоно придружујемо молитвеној колони и скупу пред Часним појасом Пресвете Богородице. Нека да Господ да нам молитвама његове Пречисте Матере тако и буде. Амин.
(читајте први део текста)
