Радосни и захвални: ко је једва дочекао Појас Пресвете Богородице и зашто?
„Када те мајка зове кући – идеш. И не питаш зашто“, рекла је једна верница на ФБ. Друга нам каже: „Ујединила нас је Пресвета, стварно се осећало да је небо ближе.“
Наша редакција досад је писала о позитивним искуствима и слици Београда, док је једна од највећих светиња хришћанства боравила код нас – Часни појас Пресвете Богородице – од првог дана до испраћаја. А успели смо да опишемо и део немилих догађаја и недоличних реакција које су се догађале на (далекој, далееекооој) духовној периферији – ако не и на сасвим другој духовној равни – у односу на епохални догађај какав је долазак Часног појаса Пресвете Богородице у Србију.
Међутим, сад је време да поделимо и нека запажања и мишљења наше браће и сестара, која сматрамо да су за нас – као за вернике и православне људе – од далеко већег значаја него жуч и друге телесне течности које без контроле сипају они који, нажалост, нису били у стању да савију своје, од гордости окоштале зглобове. И да осете блажени и надземаљски спокој који је прожео све оне који су ипак стали у ред. Заиста смо тужни због њих.
Али то не умањује нашу радост због више од милиона верног народа који је показао где му је дом и срце и „ком се царству приклањају“.
А међу њима нису били само православни. Осим католика, чак су и неки туристи – иначе будисти, који о хришћанству не знају ништа, или врло мало – били задивљени бројем људи који чекају да се поклоне светињи.
Не морамо ни рећи да су доживели нешто о чему нису могли ни сањати букирајући свој аранжман за одмор у Србији. Распитујући се, сигурно је да су имали прилику да науче нешто што ће сигурно памтити цео живот, а хришћанство им сигурно неће више бити потпуна непознаница.
Долазак Часног појаса - догађај који дефинише епоху
И то није никакво претеривање, нити халабука коју покушавамо да подигнемо да бисмо дали себи (или било чему) на значају. То је само констатација. Ако то не видите – или лукавите, или у вашем расуђивању постоји недостатак.
Покушајте наћи само једног Србина на читавој планети који не зна за светог кнеза Лазара, за његову дилему – ком царству да се приклони (небеском или земаљском). Или да не зна за Косовски бој. Мислите ли да га можете наћи?
Можда и можете, али само ако не зна да је Србин и српског порекла.
Кад кажемо да је ово догађај који дефинише епоху, не мислимо само на речи игумана Ватопеда, часног старца Јефрема – који је рекао да ће се Србија делити на „Србију до доласка Појаса и Србију после доласка Појаса“.
Мислимо и на то да је већ споменути Божји мученик и светац Лазар Хребељановић само пар година пред Косовски бој – поклонио ову светињу Ватопеду.
Од тог времена – епохе средњевековне Србије, Немањићког доба – прошло је бар две-три епохе до ове данашње – у којој је Часни појас походио Србију, заједно с Пречистом Богомајком. Јер да Она није хтела и пошла нама, не би нам дошао ни њен Часни појас. А то све значи да је с њом стигао и благослов Њеног Сина, а нашег Бога и Спаса.
И то треба да нас радује и испуни захвалношћу – до последње квантне (ако хоћете) честице нашег бића. Јер Бог нас благосиља и није дигао руке од нас.
Управо размишљања на такве теме хтели смо да чујемо од наше браће који су дошли, стајали у реду, молили се, разговарали с другим људима око себе, били поздрављани и служени кафом, водом, кифлицама – чиме год – од стране људи добре воље. И нажалост, били засипани и отпацима и другим предметима, од стране оних који то нису.
Али, то их није ни поколебало, нити успело да истера из реда. Остали су и доживели нешто што се ретко доживљава у животу, ако се уопште икад и доживи.
И не само да су добили благослов и освештану траку којом могу помоћи себи и свим људима око себе којима то затреба – већ су остали додирнути, испуњени и измењени доживљајем најдубљег мира и необичне радости, за коју сви кажу да ће је памтити читавог живота.
И зар то није „оно пре“ и „оно после“?
Личним примерима можемо посведочити да кад вас једном додирне благослов Пречисте – а самим тим и Њеног Сина, Господа Исуса Христа – нећете више бити као раније. Добићете нешто што вам нико неће моћи одузети – осим ако то сами не дозволите.
А то дефинише и све наше личне епохе, сложићете се.
(Читајте други део текста)
