Коме смета Часни појас, илити у чијем је оку трун, а у чијем брвно?
Србија и Београд били су ових дана благодаћу Мајке Божије у жижи православног света. Међутим, у самој Србији, чују се непојмљиви искази противника СПЦ и традиције.
Једна од највећих хришћанских светиња, Појас Пресвете Богородице, дошла је у Београд 20. маја 2026, дан уочи Спасовдана, славе главног града. Од тог тренутка, све до 6. јуна 2026. на хиљаде људи даноноћно је чекало у реду да се поклони овој великој светињи. На крају, поклоника је било више од милион.
Много се говорило и томе како се десило да се по промислу Божијем Појас баш сада поново обрео у Србији – на питање зашто, одговор је једноставан. Појас Пресвете Богородице у овом тренутку, можда више него икада пре, потребан је српском народу. Српско друштво је изразито поларизовано, разорено и искидано и једино Богомајка може својим загрљајем да га помири, излечи и поново састави.
Исто је од времена светог Саве до данас: једино где су обе "завађене стране" једнаке и спремне на компромис – тоје пред лицем Творца и Спаса нашега Господа Исуса Христа.
Велики број људи, како код нас тако и у иностранству, био је одушевљен масовношћу и величанственошћу огромног броја верника који су у молитви и стрпљењу сатима чекали у реду да се поклоне Појасу Пресвете Богородице.
Бројни свештенослужитељи, такође нису скривали одушевљење рекама верника који су даноноћно чекали да се поклоне овој великој светињи.
Отац Џосаја Тренхам, Амерички православни мисионар и интернет аутор „Patristic Nectar“, поделио је утиске из Београда, где се хиљаде верника окупљају ради поклоњења Појасу Пресвете Богородице.
Осим њега, ватопедски игуман Јефрем истакао је како смо “сведоци великог чуда” и како је “вера највећа снага Срба”. Братство манастира Ватопед са дивљењем је пратило поклоњење Часном Појасу Пресвете Богородице.
У разговору за Храм ТВ, монах Теотохос из Ватопеда истакао је да су светогорски монаси дирнути и надахнути вером коју показује српски народ:
„...Видимо да Србија воли Истинитог Бога и Његову Мајку и то значи да Бог воли Србију и да Бог неће оставити свој народ без своје заштите и помоћи. Једна нација у којој најмање десет одсто људи чека у реду по осам, девет или десет сати ради пет секунди благослова, само духовног благослова, без икакве материјалне користи - то је нешто изузетно.“
Након дугог времена почело је да се говори о заједништву, слози, радости, Божијој благодати, враћању Срба својим коренима.
А не о протестима, контрапротестима и ко је у праву, а ко у криву.
Али авај – и у оваквим библијским сценама које се даноноћно одигравају испред и у заветном храму Светог Саве на Врачару, онај који нас је убедио да не постоји бацио је међу вернике јабуку искушења – да нас поново завади и посвађа.
Прво је "Инсајдер" направио репортажу под називом "Између вере и идолопоклонства: Зашто хиљаде људи сатима чека на сунцу испред храма Светог Саве?“
И као свог саговорника позвали су Вукашина Милићевића!
Вукашин Милићевић није активни теолог Српске Православне Цркве. Он је бивши свештеник, рашчињен и уклоњен са свих црквених и академских функција. Патријарх Иринеј га је 2020. суспендовао након што је без дозволе наступао у медијима и јавно критиковао СПЦ, нарочито током пандемије ковида 19, када је довео у питање начин причешћивања. Убрзо након тога, Милићевић је остао без катедре на Православном богословском факултету, где је радио као доцент, пише Васељенска ТВ.
Он и Благоје Пантелић су након саслушања и суђења искључени из СПЦ, што се сматра најстрожом казном коју Црквени суд може да изрекне. Њих двојица су потом преко својих друштвених мрежа и разних грађанских медија износили информације како је њихово суђење обична фарса и како су унапред знали исход.
И, док су верници били почаствовани том благодаћу и приликом да се поклоне светињи, Вукашин је изнео како се такви догађаји често претварају у "идолатрију и идолопоклонство". И наставио како би као друштво "ипак требало да се позабави актуелним темама" – у овом случају протестима. И да, очигледно, настави с поделама.
Он је о тој теми и овим поводом гостовао на бројним телевизијама између осталог и на "Новој С" у "Утиску недеље“ код Оље Бећковић.
Он и његови саговорници у почетку су се осврнули на „борбу коју воде у овом тренутку“, док је водитељка неколико пута истакла њихову храброст да говоре о ситуацији у земљи.
Вукашин каже како је, док је предавао студентима, говорио како су хришћани били прогањани и били спремни за своју веру да дају живот. Њега неправда, како каже, мотивише да настави борбу.
Срамно, а и жалосно тумачење неког ко себе назива "теологом".
Христос, сигурно, под таквом врстом борбе није имао у виду насиље и свађу – сетимо се само Његових речи апостолу Петру у Гетсиманском врту. (Мт 26, 51–54)
Марија Васић, професорка социологије и гошћа у истој емисији, дозволила је себи да изговори следеће:
"Ја сам потпуно сигурна да сви моји ђаци знају шта је то, јер смо ми пре две недеље радили примитивне магијске обреде и то је чист фетишизам. Дакле, придавање натприродних својстава предметима и веровање у неке њихове натприродне моћи, јесте фетишизација. У социологији потиче од ‘фетића’ – португалске речи. Ми смо то буквално радили и њима је потпуно јасно да је то фетишизам и да је то један, по Диркему, од најпримитивнијих магијско-паганских обичаја.“
Пошто је оваква гнусна и срамотна изјава подигла огромну прашину у јавности, то је значило да Вукашин опет гостује – на"Новој С", наравно. Овог пута у Подкасту код Невене Маџаревић.
Тамо је оценио да су редови испред Храма одраз, како је навео, „тираније ирационалног“:
„Рекао сам више пута да сматрам да су редови испред Храма заправо рефлекс једног друштва које се исувише дуго налази под својеврсном тиранијом ирационалног. И онда људи, из најбоље намере, желећи да нешто промене у себи и тако даље, прибегавају ирационалним излазима. Сигуран сам, рецимо, да више од половине људи који су отишли да се поклоне – заправосу први пут чули за тај појас пре десетак дана.“
Милићевић је наставио с критикама, тврдећи да не види окупљање верника као чудо и благослов, цинично додајући како је то „нешто што треба имати у виду када размишљамо о томе како треба да изгледа будућност ове земље“.
Када га је водитељка директно питала да ли окупљање верника види као ирационално, Милићевић је одговорио:
"Ирационално је потпуно. Дакле, потпуно је ирационално. Као што рекох, већина људи овде никада није чула за Појас Пресвете Богородице!"
Током емисије Милићевић је говорио и о реакцијама дела јавности на вернике који долазе да се поклоне светињи.
Водитељка га је потом питала да ли му сметају цинични коментари која себе доживљава као разумевајуће, као отворене, а осуђују те људе који су у тим редовима. И ако очекују толеранцију – зар не би требало ту толеранцију и да спроводе?
Милићевић је одговорио:
„Сметају ми, али колико могу да приметим, они су у неупоредиво мањем броју од отвореног позивања на прогон који долази са друге стране, оних који сматрају себе некаквим верницима. Притом што се у циничне коментаре сврставају коментари који и нису цинични. Дакле, једна ствар су некакви написи по друштвеним мрежама, друга ствар је када неко неки феномен у складу са својим компетенцијама назове одређеним именом, као што је рецимо професорка Марија Васић учинила, а која је то назвала, као социолошкиња, фетишизмом!“
Милићевић је отишао и корак даље, па је, говорећи о великом интересовању грађана за ову светињу, изнео и политичке оцене. Тврдио је да режим „манипулише“ Појасом Пресвете Богородице, те да је долазак Часног појаса Пресвете Богородице наводно искоришћен у политичке сврхе:
„Поента је у томе што овај режим и тиме манипулише. Како би додатно унео поделе, јер једино на поделама међу нашим грађанством, заправо он профитира... Они су читаву ствар са појасом врло вероватно због тога и организовали као један црквено-државни перформанс."
Овде Милићевић повезује непојмљиве ставри.
Управо се догодило супротно – доласком Појаса Пресвете Богородице у Београд људи су склонили мисли са свагодневних подела у друштву, пре свега политичких.
Сложно, мирно и стрпљиво стајали су у редовима – без обзира каквог мишљења или политичког опредељења били.
Потпуно је нормално и природно да у земљи, која је већински православна реке људи желе да се поклоне једној од највећих хришћанских светиња. То једноставно нема везе ни са каквим државним врхом, политичком странком или било чиме сличном. Била би велика срамота да једна таква светиња није дочекана уз све државне и црквене почасти! То нема везе са политиком.
Милићевићеве изјаве изазвале су бројне реакције, посебно међу верницима који су претходних дана сатима чекали у редовима како би се поклонили једној од највећих хришћанских светиња – Часном појасу Пресвете Богородице, пише Васељенска ТВ.
Заправо се стиче утисак да је једини разлог зашто појединцима смета поклоњење Појасу Пресвете Богородице скретање фокуса са свакодневних политичких подела.
Појас Пресвете Богородице је темељ на коме српско друштво може да оздрави и као феникс се подигне из пепела.
Нормално је да су верници оваквим изјавама и ставом дубоко повређени и увређени. Нити је етички, нити је културно говорити с осудом о било чијој религији, вери, светињи, било каквом сакралном објекту или предмету.
И с ниподаштавањем их везивати за свакодневне размирице.
Углавном, ти који највише осуђују су највећи поборници за слободу, људска права и слободну вољу и избор.
Ако не верујете, не чека вам се у реду, или какав год да је ваш став или мишљење – просто немојте чекати и уопште се бавити тиме. Нико вас на то не приморава. С друге стране, чему омаловажавање у блаћење нечега за шта је толико људи, што из Србије, што из иностранства, данима било спремно да чека у редовима? И блаћење самих тих људи?
Зашто је тешко прихватити да је неко спреман сатима да чека на поклоњење светињи и, притом, ничим никога не угрожава, не омета? Зашто је идолопоклонство и фетишизам када неко сатима с надом и побожношћу чека у реду на поклоњење светињи, а када се блокира саобраћај и отежава људима свакодневница – то је у реду?
Све то смо видели већ много пута, и редовно од оних који су најбучнији за некакве грађанске слободе, слободу мишљења и слично – још од првих демонстрација деведесетих, наовамо. И нажалост, поједини медији у земљи константно и отворено пишу негативно о Православљу и СПЦ, и истовремено величају не само део снага које изазивају поделе – већ и те саме поделе. То је оно што се назива „елемент хаоса“.
А људи из реда пред храмом Светог Саве добро знају ко воли да саплиће, искушава, и ломи човеку (па и целим народима) врат, изазивајући хаос и поделе. За такве „снаге“ и „непревазиђене“ мислиоце, верници су примитивни, „идолопоклоници“ и ко зна шта још.
Појас је управо због свих тих бескрајних подела благодаћу Божијом и дошао у Београд баш сада. Да све те земаљске поделе и размирице утихну. Да све страсти спласну и да пробамо да пружимо руке и опростимо једни другима. Да не осуђујемо једни друге.
Христос каже:
„Зашто видиш трун у оку брата свога, а не примећујеш балван у своме оку? Како можеш да кажеш своме брату: ’Брате, дај да ти извадим трун из ока’, а не видиш балван у властитом оку? Лицемере! Најпре извади балван из свога ока, а онда гледај како да извадиш трун из ока свога брата.”( Лука 6:41-42)
Нека нас Пресвета Богородица својим молитвама спаси, а Господ помилује од сваке поделе и раздора па тако и ове отровне јабуке која ни овај пут није заобишла наш многострадални народ.
Раније је СПН писао о дволичном понашању Архиепископа Елпидофора према СПЦ.
