Рамазан у првом плану, Велики пост у сенци: шта открива спор о вери у Немачкој

Расправа о месту Рамазана и хришћанског поста у јавном простору Немачке отворила је питања која далеко превазилазе верске календаре. У њеној основи налази се шири феномен – повлачење хришћанског наслеђа и истовремено јачање присуства других религијских израза у јавности, пише немачка редакција СПН-а.

Анализа се заснива на концепту „horror vacui“ – идеји да празнина не може да опстане, већ се увек попуњава. Оно што важи у природи, важи и у култури и духовности: када један систем вредности ослаби, други преузима његово место.

Ове године, почетак православног и западног хришћанског поста временски се поклопио са почетком Рамазана, што је додатно појачало видљивост разлика у приступу. Док су муслимански верници добијали бројне јавне честитке, укључујући и поруку канцелара Фридриха Мерца, хришћански пост остао је готово неприметан у јавном дискурсу.

Мерц је у својој поруци Рамазан представио као празник који подстиче толеранцију и друштвену кохезију, али је изостанак било каквог осврта на хришћанску традицију изазвао критике. Тај пример, како се наводи, илуструје шири образац понашања политичких и друштвених актера.

Истовремено, у више немачких градова организоване су свечане расвете поводом Рамазана. Франкфурт је поново био осветљен натписом „Happy Ramadan“, док су сличне иницијативе покренуте у Келну, Фрајбургу и Минхену. Ови потези изазвали су различите реакције, укључујући и протесте, што указује на растуће тензије у друштву.

Аутор указује и на појаве које описује као притиске у свакодневном животу, попут случајева у школама где су поједини ученици били подстицани или приморавани да посте, као и на институционалне одлуке које иду у сусрет верским праксама муслимана.

Посебно се критикује оно што се назива „двоструким аршинима“: док се исламске праксе јавнo подржавају и промовишу, хришћанске се све чешће занемарују или повлаче из јавног простора. Такав однос, како се истиче, доводи до промене перцепције о томе шта чини културни и вредносни темељ друштва.

У анализи се разматрају и могући разлози за овакав развој – од политичког настојања да се придобије подршка нових бирача, до шире културне трансформације и губитка самопоуздања у сопствени идентитет.

Позивајући се на ставове филозофа Јиргена Хабермаса, текст подсећа да секуларно друштво и даље зависи од моралних и вредносних ресурса које само не може да створи. Историјски, ти ресурси у Европи потичу из хришћанства, али како та основа слаби, јавља се потреба да се она замени.

У том контексту, приписивање друштвене улоге Рамазану тумачи се као покушај да се попуни настала празнина. Ипак, поставља се питање да ли је могуће једноставно заменити један вредносни систем другим и какве то последице може имати.

Закључак текста је да се проблем не може решити искључиво политичким одлукама. Кључ лежи у духовној обнови друштва, односно у повратку „живој вери“ која није сведена на традицију или симболику, већ представља активну и личну стварност.

Само таква вера, наводи се, може поново да испуни празнину и врати религији значајну улогу у обликовању друштва.

СПН је раније писао о трендовима јачања Православља у Немачкој.