Злочини без казне - живе ране на срцу Србије: Ливадице после 25 година, 5. део
Парастосом у храму Свете Петке и на гробљу у Лапљем Селу обележена је 25. годишњица напада на аутобус „Нишеакспреса“ код Подујева у којем је страдало дванаесторо Срба.
Трагедија се догодила на Космету, код Подујева, 16. фебруара 2001, кад су расељени Срби у пратњи КФОР-а кренули ка Грачаници поводом Задушница. У месту Ливадице, експлозив постављен у испусту испод магистралног пута Ниш – Приштина, активиран је у тренутку проласка аутобуса „Ниш експреса”. Тад је погинуло 10, а рањено 43 српских цивила. Касније је ранама подлегло још двоје.
Шта је откривено у истрази и шта се да закључити из тих открића?
Оно што је истрага открила може се рећи да не представља изненађење. И поред тога што су починиоци познати, нико за злочин није одговарао. Може се рећи да су налази отворили многа питања, али очекивано, и она су остала без одговора.
Оно што се, међутим, из многобројних случајева злочина над Србима од доласка међународних снага у јужну српску покрајину зна и закључује – јесте да је свим тим злочинима заједничко то што ти злочини остају некажњени. Чак и онда кад су починиоци (некад чак и налогодавци) познати.
Чињенице утврђене истрагом кажу да је експлозивна направа била постављена у дренажној цеви испод магистралног пута, а да је активирана жицом дугачком око 600 метара.
Британски војници су током увиђаја пронашли кабл који је водио до куће на оближњем брду. Одатле је, према проценама, детонирана направа тежине између 70 и 100 килограма експлозива (!).
Истог дана припадници КФОР-а из украјинског контингента на путевима ка Штрпцу демонтирали су чак шест (!) других сличних бомби са даљинским управљањем.
Према подацима из документације УНМИК-а, на узвишењу изнад пута налазила су се двојица мушкараца који су чекали пролазак конвоја српских аутобуса. Непосредно пре наиласка возила развукли су жицу и припремили акумулатор. На сигнал трећег саучесника, активирали експлозив у тренутку када је аутобус компаније Ниш‑експрес био изнад места постављања бомбе. Снажна детонација подигла је возило у ваздух и одбацила га петнаестак метара од епицентра експлозије.
У извештајима се наводи да је недуго након напада наређено да се кратер на путу затрпа како би се саобраћај нормализовао (?!). То су истражитељи касније оценили као поступак којим су уништени потенцијални материјални докази. Наредбу су, према тим документима, издали официри међународних снага (!). Ипак, анализом опушака цигарета пронађених на месту с кога је бомба активирана, утврђено је да ДНК трагови одговарају профилу повезаном са једним убиством у Немачкој из 1997 (!).
Главни осумњичени, Фљорим Ејупи (!), ухапшен је убрзо после напада, али је побегао из базе Бондстил (?!) код Урошевца. Поново је приведен у јуну 2004. у Тирани и предат полицији међународне мисије. Заједно с њим тада су ухапшени и Чељи Гаши, Авдиј Бехљуљи и Јусуф Вељиу под сумњом да су повезани с нападом.
Међународно судско веће је 2008. прогласило Ејупија кривим за подметање експлозива и изрекло му казну од 40 година затвора, али је тзв. „Врховни суд“ тзв. „Косова“ већ наредне године у другостепеном поступку укинуо пресуду (!) због недостатка доказа (?!). Тако је злочин, упркос истрази и суђењу, остао без правоснажно осуђених.
Да резимирамо: убица, већ познат европском законодавству, као и јавности на Космету – и то именом и презименом, организује масовни злочин на Космету. Користи средства која се не ваљају ни на улици, ни по обичним оставама. У питању је количина експлозива довољна да дигне у ваздух омању варошицу (70-100 кг). Још шест таквих направа демонтирају украјински војници КФОР-а. То је приближно пола тоне експлозива, а можда и више.
За неколико дана, материјални докази на месту злочина бивају уништени под изговором нормализације саобраћаја. По наређењу официра међународних снага.
Главни извршилац и његови помагачи бивају ухапшени - Ејупи на основу необоривих доказа (ДНК).
Затворен је у највећој америчкој бази после Рамштајна у Немачкој. Илустрације ради, та база, Бондстил, има капацитет 7.000 војника, има 14 километара земљаних и природних препрека около, 11 осматрачница, више од 300 зграда и 25 километара асфалтираних саобраћајница.
А ипак, Ејупи одатле бежи као да је био затворен у остави бифеа месне заједнице! И то није све. Врховни суд тзв. „Косова“ ослобађа га у „недостатку доказа“.
Морали смо то поновити. Јер иако је то наша реалност, у ово је тешко поверовати, ма колико пута то прочитате.
Чланови породица после четврт века говоре
Постоји још једна слика, тачније низ слика реалности. То је оно што су породице пострадалих морале да преживе, и са чим се боре сваког дана од тада.
Јелена Стојановић, сестра страдале Мирјане Драговић, истакла је да породице жртава немају веру да ће починиоци бити кажњени.
„Не живимо ми у некој илузији ни као породица, чини се ни Срби са Косова и Метохије, да ће нешто овде да се промени. Не верујемо ми у њихову савест нити у то да ће нека одговорност да ступи и да ће они за све наше жртве да нађу кривце, али смо свих ових 25 година од тада живели са надом да ће овде увек бити људи који ће моћи да их помену, који ће да упале свећу за њихову душу, да ће у овој цркви Свете Петке у Лапљем Селу да се држи помен, јер нам је то једино што нам је, очигледно, остало”,
рекла је Стојановић, додајући да је страхује да ће Срба на Косову и Метохији бити све мање.
Преживела путница Гордана Ђорић навела је да јој је сећање на тај дан и после четврт века подједнако живо.
„Мислила сам да ће време учинити да се неке ствари забораве, да избледе, али, нажалост, после 25 година довољно је само да затворим очи, јасне су ми слике тог догађаја и тог дана… Нажалост, била сам свесна и видела сам сву ту трагедију нашу”,
казала је она, нагласивши да жртве не смеју бити заборављене.
Председник Културно-просветне заједнице Косова и Метохије Ратко Поповић подсетио је да је тог дана настала тишина и безнађе широм покрајине, нагласивши да се сваке године окупљају како би одали пошту страдалима и затражили правду.
За то време, председница тзв. „Косова“ Вљоса Османи изјављује за италијански „Коријере дела сера“ како Срби на „Косову“ од 1999. немају ама баш никаквих проблема. Рекла је да је неких инцидената било, али да је само 0,03% од њих с међунационалном позадином.
Томе обавезно треба додати да је кажњавање криваца најбитнија и незаобилазна ствар у превазилажењу траума и излечењу. То је неопходно да би оштећени могли да наставе живот даље и да се опораве од тешких губитака које су претрпели.
Међутим, будући да је изостанак казни за те злочине од стране привремених власти у јужној српској покрајини редовна (систематска?) појава, стиче се утисак да таквим злочинима није само циљ физичко уништење жртава и застрашивање малобројних преосталих Срба на Космету. Не, јер њихове породице настављају да живе тај ужас без престанка, без утехе и без наде на завршетак и излечење тих живих рана.
(Прочитајте четврти део)
