Безљудност у главном храму Кипра и пут у пакао
У недељни дан, на празник Светих отаца Четвртог васељенског сабора (13. 7. 2025), главни храм Кипарске Цркве у време Божанствене Литургије био је готово сасвим празан.
Литургију је служио поглавар Кипарске Цркве, Архиепископ Георгије. Упркос томе, присутни на служби могли су се избројати на прсте.
Храм је препун верног народа сваке недеље. С добром дозом уверености можемо претпоставити да је узрок томе бојкот од стране верника и њихова реакција на неправедне поступке према архијереју ког народ Кипра веома воли – Митрополиту пафоском Тихику.
Реагујући на то, атински богослов обратио се поглавару и архијерејима Кипарске Цркве. Овде преносимо цео текст његовог обраћања:
С помешаним осећањима туге и наде, у тренутку док сам гледао горње фотографије, које су испуњавале верске странице интернета, сетио сам се израза: „пут до пакла поплочан је добрим намерама“.
Дозволите да будем прецизнији:
Зар није тужно видети величанствени саборни храм Кипарске Цркве, цркву Светог Варнаве у Никозији, на дан сећања на Свете Оце Четвртог Васељенског сабора (13. 7. 2025), готово потпуно празан – упркос томе што Архиепископ кипарски Георгије служи Литургију?
Зашто видимо овај депресивни призор празне цркве током Великог входа?
Да ли су Кипрани заиста престали да иду у цркву? То је мало вероватно, јер су цркве на Кипру обично препуне.
Шта се онда дешава?
Нека архиепископ Георгије, који води богослужење, размисли о томе на шта указује трагична слика празне цркве. Можда то не значи одсуство црквене свести међу верницима, већ напротив – указује на буђење њихове истинске црквене свести?
Можда је присуство архиепископа Георгија у храму апостола Варнаве довело до тога да верници оду на богослужење у друге храмове?
Зар одсуство верника није облик очигледног протеста и неодобравања према архиепископу Георгију због његових поступака?
Можда се здрава црквена свест народа супротставила неприхватљивим поступцима архиепископа Георгија против Митрополита пафоског Тихика и против саме позиције Цркве?
Зар народ, својим одсуством са Литургије коју је служио архиепископ Георгије, није желео гласно да му каже: „Доста, Ваше Блаженство! Немате право да делујете произвољно! Немате право да занемарујете црквени поредак, Устав наше Цркве, принципе правне државе! Немате право да понижавате нашу Апостолску Цркву у очима целе православне заједнице! Престаните да нас провоцирате! Престаните да нас саблажњавате!“
Има ли наде да је архиепископ чуо ту поруку? Не мислим, али желим то и молим се за то.
У супротном, архиепископ ће моћи само да понавља: „Пут до пакла поплочан је добрим намерама.“
Али онда ће бити прекасно.
Међутим, одсуство верника на Литургији коју је служио архиепископ Георгије требало би да узму у обзир и други архијереји Кипра, посебно они који су, можда из страха или под притиском, а свакако због грешних интереса, учествовали у искушавању народа и понижавању Кипарске Цркве пред целим православним светом, кроз неправедну и неморалну смену митрополита Тихика Пафоског.
Ваши Преосвештенства,
правно и морално неприхватљиво и неправедно „суђење“ митрополиту пафоском Тихику и све што је уследило (забрана служења, забрана одржавања парастоса за његову мајку, смањење плате, претње и увреде) – све то додатно уздиже Тихика у очима народа и, напротив, поткопава ауторитет и морално достојанство архиепископа и његових присталица.
Али чак ни они који сада ћуте нису изузети од одговорности. Не заборавите римску правну изреку: „qui tacet consentire videtur“ – „ћутање се знак сагласности“. Чак и ако тај израз није укључен у савремено законодавство, он остаје снажна оптужба пред историјом, која ће осудити ћутање у кривици. И њена пресуда ће бити немилосрдна.
Посвећујем вама, кипарским архијерејима, мисли професора Аристотела Манесиса:
„У временима попут ових, најважније је заштитити себе не од прогона, већ од понижења. Сачувати своје достојанство као особе, као грађанина, као научника. И тиме заштитити ауторитет универзитетске катедре коју имате част да заузимате, и која је, будући упориште политичке слободе, природно изложена политичким олујама, будући да је на врхунцу свог развоја...“ (Аристотел Манесис, предавање о Уставном праву, 18. 1. 1968)
Али бојим се да ће суд историје бити предухитрен протестом огорчених верника у вези с вашом сопственом одговорношћу за оно што се дешава у Кипарској Цркви, а онда ћете ви, заједно са архиепископом, тражити одговор на питање о вашој пастви: „пут до пакла поплочан је добрим намерама“.
Атина, 14. 7. 2025.
Георгиос Анастасиу, богослов
