Светогрђе власти у Лаври: зашто анатоми и ветеринари проучавају мошти светитеља
Власти су заузеле пећине Лавре. Ветеринари, анатоми и биолози ће „прегледати” мошти Преподобних Печерских светитеља. Да ли је власт могла још отвореније да пљуне верницима у лице?
У Кијевско-печерску лавру је 28. марта 2025. стигла комисија Министарства културе у пратњи полиције. Рано ујутру, док је град спавао, у манастир је ушло неколико аутомобила с чуварима реда, од којих су неки имали брусилице. Одсекли су и заменили катанце на вратима која воде до Ближих пећина и ушли унутра. А убрзо је иста судбина задесила и Далеке пећине. Држава је de facto одузела једну од најпоштованијих светиња православног света – мошти Кијево-печерских светаца.
Од 2023, када је држава најавила „враћање” Кијево-Печерске лавре, званичници су одузели неколико зграда у којима је живело братство, али пећине нису дирали. Од 10. августа 2023, власти не пуштају вернике на манастирско подручје, али било је могуће обићи мошти Преподобних пештерских светитеља у оквиру екскурзија, иако за поприличну суму новца. Кључеви од пећина остали су код монаха, који су наставили да се старају о моштима, молитвено мењајући одежду и одржавајући ред. А сада се све променило.
Заузимањем пећина руководио је заменик директора резервата Кијево-печерске лавре и члан комисије Министарства културе Александар Овчар. Почела је операција провере „присуства посмртних остатака светаца у гробовима Ближих и Далеких пећина“, као и утврђивања „историјске и научне вредности остатака светаца“.
Управо са овим тачним формулацијама сачињена је наредба министра културе Николаја Точицког од 5. марта 2025. о формирању релевантне комисије.
Према тексту документа, подаци о раду и резултатима инспекцијског надзора биће поверљиви. Али шта ће чланови комисије радити са моштима може се наслутити из списка учесника. Тамо је укупно 25 људи, али је професионална специјализација неких од њих вредна пажње.
· Е. Апелханс је шеф Катедре за анатомију на Државном медицинском универзитету у Одеси и председник Научног друштва анатома, хистолога, ембриолога и топографоанатома Украјине.
· Н. Болела је научни сарадник на Одељењу за биолошка истраживања Државног научно-истраживачког центра за рестаурацију.
· Ј. Гумински је професор на Одељењу за анатомију човека државног универзитета у Виници и члан Пироговљеве комисије за поновно балзамовање Пироговљевог тела.
· О. Мелник је шеф Катедре за биоморфологију кичмењака, доктор ветеринарских наука и члан Пироговљеве комисије за балзамовање Пироговљевог тела.
· Г. Ткач је доктор медицинских наука и члан Пироговљеве комисије за поновно балзамовање Пироговљевог тела.
Односно, с моштима ће „радити“ лекари, анатоми, специјалисти за балзамовање, па чак и ветеринари. Мало је вероватно да су они ту само да би се уверили да су мошти присутне у реликвијарима. Специјалности тих људи говоре да су позвани да изврше неке медицинске и научне експерименте с моштима Светих: да узму узорке ткива и изврше неке манипулације.
Али колико је све то етично у односу на Цркву и осећања верника? Јер сваки хришћанин на свету, без обзира на верску припадност, без оклевања ће рећи да се све то може назвати само једном речју – богохуљење.
Хајде да замислимо неке хипотетичке догађаје и покушамо да моделујемо реакцију украјинског и међународног друштва на њих.
Министарство културе национализовало је гроб оснивача бресловског хасидизма, рабина Нахмана, и формирало комисију за проучавање његових посмртних остатака. У Уману је неколико полицијских јединица стигло на гроб, ископао тело, а анатоми, биолози и ветеринари су започели рад на његовом проучавању.
Италијанска влада је, уз сагласност Ватикана, издала наредбу о стварању комисије за проучавање моштију апостола Петра, Андреја Првозваног, Светог Јована Златоустог и светих папа: Григорија Великог, Лава Великог и Јована Павла II. Полиција је заједно са специјалном опремом стигла у базилику Светог Петра, демонтирала олтар и стубове, а комисија је узела „узорке” за проучавање.
Саудијска Арабија. Власти земље одлучиле су да почну проучавање посмртних остатака оснивача ислама, пророка Мухамеда. Полицијске екипе са булдожерима и багерима стигле су у џамију Ал-Месџид ан-Набави у Медини и демонтирале Пророкову гробницу. Биолози, анатоми и ветеринари уклонили су Мухамедове остатке и започели научна истраживања.
Унапред се извињавамо онима које су ове фантазије увредиле. Али данас се потпуно исто дешава у Кијево-печерској лаври; одвија се цинично и демонстративно богохуљење. Сваки народ има своје светиње, које се дубоко поштују. Због тога демократске земље имају тако строге законе за заштиту вере и верских слобода.
Истовремено, у земљама где је Црква одвојена од државе, власти не могу и немају право да газе њене светиње. Мошти Кијево-Печерских светаца верници поштују као доказ њиховог молитвеног подвига. Штавише, подвиг је био толики да је Бог дао да њихова тела постану нетрулежна. Нема другог места на свету са толиким бројем нетрулежних светитеља. Њихове мошти су апсолутне вредности. Али вредности за хришћанина, а не за државу. За власти, да ли су то мошти Антонија Кијево-печерског или кости неког његовог савременика – нема никакве разлике. Али из неког разлога, полицијске јединице не иду на гробља и не ископавају гробове. Која је сврха медицинских експеримената конкретно на моштима светаца? Оних који су вековима поштовани у нашем народу и од стране многих ходочасника из других земаља?
Уосталом, недавно смо већ имали нешто слично.
Комисије бољшевика и украјинског министарства културе: у чему је разлика?
Након доласка бољшевика на власт 1917, монашка заједница је наставила да постоји као артел. Али 1926, Свеукрајински Централни Извршни Комитет и Савет народних комесара Украјинске ССР усвојили су резолуцију о „Признавању бивше Кијево-печерске лавре за историјски и културни државни музејски комплекс и о њеној трансформацији у свеукрајински град-музеј“.
А са моштима се догодило потпуно исто што и данас. Професор Иван Никодимов, који је био правни саветник Лавре од 1920-их до 1940-их година ХХ века, написао је у својој књизи „Сећања на Кијево-печерску лавру“:
"Најпре је спроведена ’припрема’ за откривање моштију, у виду обраде јавног мњења. У локалној совјетској штампи појавили су се чланци с захтевима да се мошти униште. Затим је урађен увиђај и мошти су прешле под надзор антирелигиозног музеја. По замисли безбожника у Лаври је била отворена 'фабрика моштију', која је у свим водичима навођена као пример монаха који обмањују ширу јавност. Народ је знао да то није тачно и да је таква 'фабрика' само бескрупулозан изум антирелигиозне пропаганде, али је 'фабрика' наставила да постоји и показивана је туристима... Не једном, после пламене антирелигиозне пропаганде водича, који су се трудили да убеде народ да је основна функција монаха била да извуку од становништва што више новца, неко би поставио питање: 'А да ли су монаси тражили да се улаз у пећине обавезно плати, како ви то радите?' На шта би сметени водич био принуђен да одговори одрично.”
Јасно је зашто су комесарима СССР-а била потребна „истраживања” – покушавали су да докажу да Бог не постоји, а да су мошти обмана лаковерног народа.
Али данас је, изгледа, ситуација сасвим другачија; Министарство културе не говори о подржавању атеизма. Власти енергично промовишу ПЦУ и улажу велике напоре да та структура добије упориште у Кијево-печерској лаври.
Како одржати „форум монаштва“ и отићи „проучавати“ мошти
Уочи заузимања пећина, руководство музејског комплекса је, заједно са неколико представника ПЦУ чак одржало „монашки форум“ да би „осмислили улогу монаштва у савременом свету, трагали за новим облицима служења“, али и да би „разговарали о будућности монашког живота у Украјини“. Његови иницијатори били су старешина музејског комплекса Максим Остапенко и службеник истог комплекса, а истовремено и „намесник Кијево-печерске лавре ПЦУ“ Аврамиј Лотиш.
А истовремено, Министарство културе већ дуги низ месеци води процесе за протеривање две стотине житеља Кијево-печерске лавре УПЦ, који се тамо моле од њеног отварања 1988. Потпуно је несхватљиво како неко може да протера монахе из њиховог манастира, а да притом озбиљно расправља о „будућности монашког живота у Украјини”.
Али још несхватљивија је сагласност ПЦУ у вези са богохуљењем које Министарство културе чини са моштима Преподобних Печерских. На крају крајева, исти тај Лотиш, као запослени музеја, сигурно је знао за такве планове.
Веома је тешко разумети како свештеник може мирно да прихвати да ће анатоми и ветеринари „проучавати” нетрулежна тела светаца и третирати их као биолошке експонате. Међутим, то не изненађује, будући да су Лотиш и његове колеге подржавали одржавање кулинарских емисија, концерата плесних група и рок бендова у Лаври.
Државна служба етнополитике и слободе савести и бољшевици: невидљива веза
Постоји још један план у овој срамној причи, који на први поглед није очигледан. У комисију Министарства културе за проучавање „историјске и научне вредности остатака светаца“ налази се најближи сарадник Виктора Јеленског, начелник Одељења за верска питања Државне научне и културне службе, Вјачеслав Горшков. Односно, ту групу надзире структура Кабинета министара за верска питања.
И ту се вреди сетити личности њеног вође. Данас је Виктор Јеленски примеран украјински патриота који осуђује злочине совјетске прошлости и подржава демократске вредности у погледу слободе вероисповести.
Али пре само 35 година имао је потпуно другачији став и био је један од најактивнијих гласника Лењинове атеистичке пропаганде.
У једном од својих дела („Јеврејски клерикализам и ционизам“), Јеленски је осуђивио Јевреје као „јеврејску буржоаску претњу“ за СССР. У другима је уверавао колико протестанти слободно живе под совјетском влашћу. Али можда је једно од његових најзначајнијих дела „Спровођење у Украјинској ССР уредбе ’О одвајању цркве од државе и школе од цркве’ у првим годинама социјалистичке изградње“.
У њему је Јеленски певао панегирике Лењиновим одлукама да уништи и опљачка Цркву, и инсистирао да сами верници желе уништење цркава.
„Партијске организације и Совјети у својим практичним активностима на спровођењу Лењиновог декрета ’О одвајању цркве од државе’ ослањали су се на антиклерикални покрет радника, који су га већином прихватали са одобравањем. Чак су и црквењаци 1921. били принуђени да признају да је идеја одвајања цркве и државе била прихваћена са симпатијама“, писао је Виктор Јеленски 1988.
А то, што су се украјинско свештенство и парохијани одупирали бољшевичкој пљачки и затварању цркава, Јеленски је назвао радом против народа и совјетске државе: „Свештенство се посебно ревносно опирало одузимању сопствене земље и имовине. Борба против одузимања црквених драгоцености најјасније је разоткрила антинародни карактер руског православља... Руководиоци Цркве израдили су програм најширег отпора декрету (Лењина – Ред.), који се потпуно уклапао у планове контрареволуције, која је имала за циљ уништење Совјетске власти“.
Односно, све је исто као и сада. Кад држава одузима и пљачка Цркву, добро је. Ако се свештенство и верници томе противе, они желе „уништење власти“. Разлика је само у називу државе која се бори против Цркве. Данас то није СССР, већ Украјина.
Сада Јеленски јавно говори у прилог ПЦУ. Главни аргумент је да је Думенкова структура „продржавна“. Али он је користио потпуно исте аргументе да хвали новотарце током „лењинистичког“ периода: „Новотарци су покушали да спасу Цркву ревидирајући њену политичку и друштвену оријентацију и успостављајући нормалне односе са Совјетском влашћу“.
Али да ли све то значи да је садашњи шеф ГЕСС верник, или бар саосећа са православном вером? Уопште не.
У једном од својих радова Јеленски оглашава свој животни кредо: „Ми, атеисти, верујемо да научно-материјалистички поглед на свет у појединца ослобађа његове суштинске моћи, омогућава да се на одговарајући начин сагледа свет који га окружује и да се правилно оријентише у њему“.
Закључци:
Заузимање Ближњих и Далеких пећина Кијево-печерске лавре са последичним истраживањем „историјске и научне вредности остатака светитеља“ Преподобних Печерских је отворено богохуљење украјинских власти не само против верника УПЦ. Ово је шамар целој Православној Цркви. Кијево-печерска лавра је свето место за сав православни свет; нетрулежних моштију светитеља у таквом броју количинама нема ни на једном другом месту.
Поступци украјинских власти с моштима Преподобних Печерских светитеља готово су буквални препис „рада“ совјетских атеистичких власти. Насилно заузимање пећина, увредљиве формулације декрета, методе истраживања - све то указује да су Министарство културе и Државна етнополитика једноставно директни потомци совјетских комесара. Не видимо апсолутно никакву разлику.
Прећутни договор ПЦУ с поступцима власти још један је доказ нецрквене природе те структуре. Православни хришћани не могу мирно прихватити скрнављење великих светитеља. Православни хришћани не могу а да не схвате да Дух Свети, који свети добијају за живота, постаје својствен не само њиховим душама, већ и њиховим телима. И не растаје се од њих ни после смрти.
Све то морају оценити све демократске земље и међународне странке за које појам верске слободе није празна фраза. То што се дешава у Украјини није победа „добре“ Цркве над „лошом“, то је тријумф атеизма.
Али посебно очекујемо оцену од Помесних Цркава. На челу са Цариградском патријаршијом. Више се не може претварати да се Украјинској Православној Цркви и њеним светињама у Украјини не дешава ништа страшно.
