У Никшићу одржана промоција часописа „Октоих"
Промоција часописа „Октоих“ уприличена је у Никшићу у оквиру Дана Матице српске.
У просторијама Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори 11. новембра у Никшићу је организована промоција часописа “Октоих“.
На промоцији су говориле: проф. др Лидија Томић (главни и одговорни уредник часописа “Октоих“ и предавач на Студијском програму за српски језик и јужнословенске књижевности; Филолошки факултет, Никшић), проф. др Драга Бојовић (секретар часописа “Октоих“ и предавач на Студијском програму за српски језик и јужнословенске књижевности; Филолошки факултет, Никшић) и доцент др Јелена Газдић (руководилац Студијског програма за српски језик и јужнословенске књижевности и предавач на Студијском програму за српски језик и јужнословенске књижевности; Филолошки факултет, Никшић).
Проф. др Лидија Томић је у свом обраћању казала да је часопис “Октоих“ основан у времену оснивања Матице српске, те да је први број изашао 2011. године, а да ће седамнаести број часописа, изаћи пред крај текуће, 2026. године; уз напомену да ће у њему ће бити објављено двадесет радова. Часопис, који иначе излази једном годишње, по њеним речима, започео је свој живот: “У време државних реперкусија над именом и употребом српског језика у Црној Гори“. Истакла је да је циљ оснивања Матице српске и часописа “Октоих“ вид одбране од антисрпске политике која је створила атмосферу за затирање и губљење индетитета и опстанка српског језика и књижевности на овим просторима, а време је показало да је, каже проф. др Лидија Томић: “Покретање часописа ‘Октоих’ значило … више од одбране од политичких притисака и насиља над српским језиком, значило је потврду оног што је неупитно, а то је истина о постојању и традицији српског језика у Црној Гори.“ Часопис који је настао “с идејом да афирмише научну мисао о српском језику и књижевности, да развија и очува традицију изучавања и тумачења српског језика и књижевности“, који “има међународну редакцију, састављену од угледних чланова, професора и доктора језика и књижевности из различитих средина, српских и славистичких катедара из Никшића, Београда, Новог Сада, Бања Луке, Копенхагена, Пескаре, Сент Петербурга, Лавова“, значајно је акцентовати, за свој успјешан рад добио је (2025) високо признање – престижну категорију М24 у рангирању научних часописа на српском говорном подручју које додјељује Министарство науке Републике Србије. Како је предлог за ово значајно признање потекао од Научног одбора Матице српске и проф. др Милоша Ковачевића у свом излагању проф. др Лидија Томић упутила им је речи захвалности, а благодарност за допринос квалитету часописа упутила и проф. др Јелици Стојановић “због ангажовања око приспећа радова за објављивање“ и лектору Михаилу Костићу “на квалитетном раду“.
Часопис, како је истакнуто, има своју концепцију које се држи од самог почетка. У сваком броју су заступљене рубрике о језику и језичким питањима, о књижевним темама и књижевним поступцима, затим треба поменути и радове у оквиру прилога и приказа; проучавају се дела о поезији, прози, драми и књижевној критици … не изостављају се важни датуми (објављени су радови поводом двеста година од објављивања “Писменице српског језика“ и сто педесет година од смрти Вука Караџића, као и текстови поводом јубилеја Сто седамдесет година од објављивања “Горског вијенца“ Петра I Петровића Његоша), прате се књижевни сусрети, а значајна је чињеница и да се не препуштају забораву угледне личности, попут проф. др Милоша Вукићевића (у четрнаестом броју проф. др Горан Радоњић пише о његовим “Тумачењима књижевних текстова“, у којима су сабрани радови настајали од 1969. године). На комеморативној седници у Никшићу одали су му пошту својим обраћањима чланови Матице српске.
Проф. др Драга Бојовић се осврнула на три последње свеске “Октоиха“ (које садрже двадесет девет научних радова и тринаест прилога и приказа) с циљем да “покаже неколико истраживачких линија које се кроз њих протежу“, што је доказ да се ради о часопису “јасне уредничке концепције“.
Показујући ове три свеске као целину она говори најпре о Његошу и каже: “Прва и најупечатљивија линија јесте Његош. У сва три броја Радмило Н. Маројевић објављује текстолошке расправе о Његошевом делу, тако да оне чине својеврсну трилогију. У четрнаестом броју Маројевић разматра стихове 538-540 ‘Горског вијенца’, којима се завршава друга реплика владике Данила, међу њима и стих ‘Зло се трпи од страха горега’. Сваки од тих стихова представља тамно место текста. Аутор их, као методолошку новину, посматра и као целину, кроз питања интертекстуалности и интерпункције.
У петнаестом броју повод је откриће оригиналног рукописа песме ‘Спровод праху С. Милутиновића’. Критичко издање те песме Маројевић је раније објавио управо у ‘Октоиху’, а сада ранија текстолошка решења, своја и својих претходника, проверава према аутографу и првом издању. Сам аутор то назива непланираним текстолошким експериментом.
У шеснаестом броју тумачи другу Његошеву песму-некролог, ‘Нелажни знак памети: Праху Народољупца’, написану деценију раније, на вест о смрти Лукијана Мушицког. Рад обухвата лингвистичку, текстолошку и версолошку интерпретацију, а у прилогу доноси акценатско издање песме.
Његошу се враћа и рад Јелене Бајовић и Јелене Загородњук из четрнаестог броја. Аутори испитују концепт праве вере у ‘Шћепану Малом’, у репликама игумана Теодосија Мркојевића, и прате како је тај концепт пренесен у руским преводима Владимира Корнилова и Олега Мраморнова. Тако се у ‘Октоиху’ његошевска текстологија сусреће с лингвокуртулошким и преводилачким приступом.
Друга линија је српски језик у својој граматичкој, историјској и дијалектолошкој дубини… Трећа линија тиче се савремене језичке праксе. Александар М.Новаковић у два броја пише о настави српског језика као страног… Овој линији припада и рад који потписујем у коауторству с Весном Миљанић. Њиме смо отвориле тему о којој до сада није писано, како се о именовању матерњег језика говорило у самом парламенту, у тренуцима када су о том питању доношене одлуке. Грађу чине стенограми скупштинских седница из децембра 2004. и октобра 2007. године, када је српски језик преименован у школама, а потом изостављен из Устава као службени. Анализа тих расправа показује узроке и последице пренаглашеног уплитања политике у питања која првенствено припадају лингвистици. Истовремено, она чува сведочанство о томе како су одлуке о језику доношене.“
Проф. др Драга Бојовић је говорила и о другим темама које су заступљене у часопису, а тичу се књижевности, и закључила своје излагање речима: “Када се ове три свеске посматрају заједно, види се оно што је најважније: континуитет. Исти аутори враћају се у узастопним бројевима и своја истраживања настављају из године у годину. Тако је било с Његошевом текстологијом, с виноградарском лексиком приморја и с наставом српског језика као страног језика. Часопис тиме постаје место на којем се научни рад не објављује једном, него се развија… ‘Октоих’ о српском језику и српској књижевности у Црној Гори говори научним аргументом, чињеницом и трајањем. У времену у којем се о језику често говори без знања и без одговорности, то је његов највећи допринос.“
Доцент др Јелена Газдић, пре осврта на лингвистичка истраживања и сагледавања друштвено-историјских околности у Црној Гори почетком XXI века када је питање језичког индетитета преузела политика и готово искључила учешће лингвиста у тим процесима, акцентовала је “ликовно решење корице часописа на којој се налази минијатура“, украс, “из Мирослављевог јеванђеља, једног од најдрагоценијих споменика српске рукописне књиге XII века, док, како каже, “сам назив ‘Октоих’ упућује на нашу прву штампану књигу ‘Октоих првогласник’ из 1494. године. Ова два споменика означавају различите епохе у развоју српске писмености, али и сведоче о континуитету српске писане речи, од средњевековне рукописне традиције до раног ћириличног штампарства. Њихово повезивање у имену и ликовном идентитету часописа стога има и јасно филолошко значење: оно упућује на српски језик као историјску и културну појаву, на књижевност као један од најважнијих облика његовог уметничког остварења и на писменост као темељ њиховог трајања. Управо се у том тројству – језика, књижевности и писмености – препознаје и научна профилација ‘Октоиха’, чија истраживања обухватају како историјске слојеве српске језичке и књижевне баштине тако и њене савремене облике и тумачења.
Газдић наглашава “да се лингвистички профил часописа не исцрпљује у једној области“ те се на његовим страницама налазе радови из “социолингвистике, историје језика, дијалектологије, фонетике и фонологије, морфологије, синтаксе, лексикологије, лексикографије, ономастике и методике наставе језика…
"Ако бисмо настојали да у најкраћем одредимо научну физиономију ‘Октоиха’, могли бисмо рећи да је његова основна одлика повезивање историјске дубине филолошких истраживања са разноврсношћу савремених научних приступа. У времену у којем се питања језика и културног идентитета често посматрају кроз призму актуелних друштвених и политичких расправа, посебно је важно постојање простора у којем се она могу разматрати на основу извора, језичке грађе, научне аргументације и методолошке одговорности. ‘Октоих’ је током свог досадашњег излажења настојао да буде један од таквих часописа. Јер, док се друштвене околности и расправе о језику мењају, пред филологијом остаје исти темељни задатак: да језичке и књижевне чињенице пажљиво испитује, разуме и тумачи. Од Мирослављевог јеванђеља до цетињског Октоиха, од рукописне књиге до савремених филолошких истраживања, мењали су се облици писане речи, али не и потреба да се она пажљиво чита, разуме и тумачи. У том дугом разговору са српским језиком и књижевношћу своје место има и наш ‘Октоих’,“ закључила је доцент др Јелена Газдић.
Раније је СПН писао како је епископ Кирило служио у Црној Гори.
