Милутин Бојић: Трагични песник српске голготе у Првом светском рату
Млади песник, драмски писац и књижевни критичар Милутин Бојић оставио је неизбрисив траг у српској књижевности својим потресним стиховима посвећеним српском страдању током Великог рата.
Српски народ се 8. новембра сећа Милутина Бојића, једног од најталентованијих и најупечатљивијихпесника српског модернизма. Његов трагично кратак живот, који се угасио у Солуну 1917, кад је имао свега 25 година, постао је трајни симбол читаве једне страдалне генерације српске омладине која је у своју младост, стваралаштво и животе положила током Великог рата.
Бојић није био само посматрач и хроничар националне трагедије, већ њен директни учесник, који је кроз пакао Албанске голготе и страдања на острву Крфу успео да уметнички обједини личну бол, национални пркос и универзалну људску трагику. Његово дело представља врхунац српске патриотске лирике деветнаестог и двадесетог века.
Рођен у Београду 1892. године у угледној занатлијској породици, Милутин Бојић је од најраније младости показивао изузетан таленат за књижевност, уметност и језике. Током гимназијског школовања и каснијих студија на Филозофском факултету у Београду, Бојић се брзо сврстао међу најистакнутије младе интелектуалце тадашње престонице. Његови рани радови, књижевне критике, есеји и драме објављивани су у водећим листовима попут „Српског књижевног гласника“, где је његов раскошни, даровити стил одмах запазио чувени критичар Јован Скерлић. Поред поезије, Бојић се веома рано посветио и драмском стваралаштву, пишући историјске драме са националном тематиком попут „Краљеве јесени“, у којој је кроз лик краља Милутина анализирао дубоке психолошке и државничке дилеме једног српског средњовековног владара.
Историјски и политички оквир у којем је Бојић сазревао био је изразито буран и драматичан. Након Балканских ратова, у којима је као младић пратио ослобођење јужних крајева, избијање Првог светског рата 1914. године потпуно је изменило његов животни и уметнички пут. Уместо мирног академског рада и стварања у престоничким салонима, Бојић је мобилисан у српску војску. Када је у јесен 1915. године отпочела комбинована аустроугарска, немачка и бугарска офанзива на Србију, песник је заједно са српском војском, државним врхом и хиљадама избеглица кренуо у повлачење преко сурових планинских масива Албаније ка Јадранском мору.
Период Албанске голготе оставио је неизбрисив трагна Бојићево крхко здравље, али је истовремено представљао врхунац његовог поетског надахнућа. Пролазећи кроз снежне сметове, глад, хладноћу и непрестане борбе са непријатељским снагама и локалним бандама, Бојић је у својој ђачкој торби марљиво чувао рукописе својих песама и драме „Урошева женидба“. Када је стигао у Валону, на обалиЈадранског мора, укрцао се на лађу која га је одвела на Крф, а потом и острво Видо. Био је сведок катастрофалних епидемија и исцрпљености које су свакодневно односиле животе стотине младих избеглица и војника.
Управо на Крфу и Виду настају његова најпознатија и најпотреснија дела, сабрана у збирци „Песме бола и поноса“, која је штампана у Солуну 1917. године. Међу њима централно место заузима антологијска песма „Плава гробница“, посвећена српским војницима сахрањеним у дубинама Јонског мора поред острва Видо. Његови стихови „Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне...“ не представљају само класичан реквијем и жалопојку, већ величанствени химнични споменик људском страдању, витештву и васкрсењу народа. Бојић је кроз ову песму успео да превазиђе пуку ратну хронику и да морску дубину претвори у светилиште националног памћења и простор вечног мира.
Поред „Плаве гробнице“, збирка „Песме бола и поноса“ садржи и друга позната остварења попут песама „Без узвика“, „Земља отаца“ и „Молитва“, у којима је песник сабрао сву трагику српског избеглиштва, али и непоколебљиву веру у коначно ослобођење и повратак у домовину. Бојићев стих је елегантан, ритмички савршено избрушен, обојен снажном византијском и класичном симболиком, али истовремено дубоко проживљен и укорењен у реалном искуству ратних страхота.
СПН је раније писао о Надежди Петровић, сликарки која је променила спрску уметност, али била и учесница Великог рата и мењала историју.
