У Подгорици промовисан зборник радова „Капела на Ловћену“
У свечаној сали градске библиотеке „Радосав Љумовић“ у Подгорици одржана је промоција зборника радова „Капела на Ловћену“.
Промоција је одржана уз учешће протојереја-ставрофора Гојка Перовића, протојереја Александра Лекића, правника Матије Стојановића и визуелног уметника Мата Уљаревића. Модератор је био Стефан Синановић.
Говорећи о значају овог издања, протојереј Александар Лекић истакао је да питање Ловћенске капеле за Цркву није тема коју треба препустити забораву, нити је реч о расправи која припада искључиво прошлости. Црква је, како је нагласио, чувар памћења и зато настоји да сачува и поново отвори теме које су важне за духовни идентитет и историјско памћење народа.
Он је подсетио на досадашња издања и догађаје посвећене Ловћенској капели, међу којима су објављивање публикације поводом стогодишњице њене обнове 1925. године, округли сто и зборник приређени поводом педесет година од њеног рушења, као и књига професора Веселина Матовића „Драги мој мучениче“, заснована на документима које је прикупио блаженопочивши митрополит Данило Дајковић.
Отац Александар Лекић је указао на то да су у зборнику заступљени и нови аутори, чији радови овом питању приступају из различитих перспектива. Посебно је издвојио текстове митрополита Јоаникија о храму у Његошевој поезији и епископа Кирила о теологији у Његошевом песничком делу.
Говорећи о Његошу, отац Александар је нагласио да се његова личност не може свести само на песника и философа, занемарујући чињеницу да је био и владика и теолог. У том контексту, питање Ловћенске капеле није само питање једног архитектонског објекта, већ и питање начина на који се разумева духовно наслеђе Петра II Петровића Његоша. Истакао је да зборник представља позив на превазилажење искључивости, на дијалог и спремност да се чују различита мишљења, нагласивши да је крајњи циљ не само писање и објављивање књига већ и обнова капеле на Ловћену.
Визуелни уметник Мато Уљаревић представио је свој допринос зборнику, нагласивши да је реч о публицистичком, а не научном есеју, у којем се бавио питањем рушења капеле и споменичког комплекса на ловћенском врху. Као једну од могућности за превазилажење подела и отварање простора за помирење, истакао је идеју органске архитектуре, односно архитектуре која би могла да допринесе успостављању склада на месту које има изузетан значај за духовни и културни идентитет Црне Горе.
Уљаревић је посебно говорио о појму „дисонантног насљеђа“, којим се означава културна баштина око које постоје супротстављена тумачења и вредности. Навео је да такво наслеђе не треба ни одбацити ни некритички чувати, већ га је неопходно сагледати у историјском контексту, уз разумевање различитих значења која му придају заједнице и појединци.
Као пример могућности промене значења једног споменика кроз време, Уљаревић је навео Ћеле-кулу, која је од сведочанства страдања постала важно место памћења. Говорећи о Ловћену, указао је да маузолеј није само архитектонски споменик већ и простор са снажним симболичким и интерпретативним значењем. Посебно је скренуо пажњу на идеолошке околности у којима је настао, као и на питање односа према хришћанском карактеру Његошеве личности и његовој жељи да почива у цркви коју је сам подигао.
Правник Матија Стојановић посветио је своје излагање историјским и правним околностима одбране капеле, издвајајући две личности које су у том процесу имале посебно место: митрополита Данила Дајковића, као духовног наследника Његошеве епископске катедре, и књаза Михаила Петровића, као представника династичког наслеђа. Како је истакао, обојица су, свако у оквиру своје улоге, настојали да сачувају капелу.
Стојановић је подсетио да је капелу подигао Његош 1845. године и да је у њој желео да буде сахрањен. Након оштећења у Првом светском рату, покренуто је питање њене обнове, а одлука о обнови донета је 1920. године на првој седници Скупштине уједињене Српске православне цркве, на предлог митрополита Гаврила Дожића.
У обнови је, према његовим речима, учествовао и краљ Александар Карађорђевић, који је радове на капели финансирао личним средствима, док су из државног буџета финансирани пратећи радови и путна инфраструктура.
Посебно се осврнуо на настојања да се капела сачува у изворном облику, као и на раније предлоге Ивана Мештровића који су се односили на другачије архитектонско рјешење. У другом дијелу излагања говорио је о догађајима који су претходили подизању маузолеја, наглашавајући разлику између црквеног схватања капеле као храма и приступа тадашњих власти, које су Његошево почивалиште настојале да представе као споменик без црквених и религијских обиљежја.
Стојановић је посебну пажњу посветио правној борби митрополита Данила Дајковића против одлуке о подизању маузолеја и уклањању капеле. Објаснио је да је митрополит оспоравао надлежност цетињске општине да одлучује о судбини црквеног објекта, указујући на његов статус храма, црквено власништво и чињеницу да је капела била заштићени споменик културе. Говорио је и о тадашњим законским прописима који су предвиђали посебну заштиту верских објеката, као и о аргументима којима су власти покушавале да оспоре црквени карактер капеле. Ово правно-историјско истраживање Стојановић је назвао „Анатомија бесправља“, указујући на противречности између поступака власти и правног оквира који је тада важио.
Протојереј-ставрофор Гојко Перовић осврнуо се на духовну димензију питања Ловћенске капеле, повезујући њено подизање са Његошевим заветом и сведочанством његове вере. Као важне одреднице овог питања издвојио је три речи: закон, завет и заборав. Подсетио је да је капела била заштићена законом о заштити споменика културе, док Његошево опредељење да подигне цркву и у њој буде сахрањен представља завет који се не може занемарити.
Отац Гојко је навео и сведочанство аустријског службеника из времена Његошевог живота, који је у извештају за Беч забележио да му се чини да владика подизањем капеле жели да остави материјални доказ својих религијских уверења, како би околни народи видели у шта верује. У томе је препознао суштински смисао Његошевог подухвата – да своју веру посведочи храмом.
Посебно је нагласио значај младих аутора који су учествовали у припреми зборника, описујући њихов рад као спој поезије, уметничког есеја, правничке анализе и издавачког подухвата. Како је рекао, млади су се окупили око једне важне теме и показали да и из „хрпе камења“ може настати ново свједочанство живота.
„Ја више уопште никакве сумње немам да ће се капела обновити кад чујем ове младе људе“, поручио је отац Гојко, истичући да је управо њихово интересовање и спремност да се баве овим питање охрабрење за будућност.
Раније је СПН писао како је у порти храмова у Белошићу одржан хуманитарни вашар.
