Опроштај од оца Војислава Билбије у Студеници
Епископ Јустин говорио је о животу и служби протојереја-ставрофора Војислава Билбије
Опраштајући се од протојереја-ставрофора Војислава Билбије на сахрани у манастиру Студеница, Епископ париски и западноевропски Јустин говорио је о животу свештеника који је деценије посветио служењу Богу и ближњима, нарочито онима који су били заборављени, одбачени и изложени страдању.
У опроштајном слову владика је истакао да се дело оца Војислава не може мерити само годинама и биографским подацима, већ пре свега људима које је утешио, душама које је укрепио и надом коју је вратио онима који су је готово изгубили.
„Отац Војислав је био управо такав човек“, поручио је владика Јустин, подсећајући да је покојни свештеник рођен 1942. године у Босанском Грахову, а да се 1969. преселио у Холандију, где је најпре радио као стоматолог.
После дугогодишње ђаконске службе примио је свештенички чин и преузео пастирску бригу о парохији Свете Тројице у Ротердаму.
Говорећи о необичном животном путу оца Војислава, епископ Јустин указао је на то да су његове руке најпре биле посвећене лечењу тела, а потом су постале руке свештеника које су благосиљале, причешћивале, исповедале и тешиле људске душе.
У Холандији је, међу српским народом расејаним далеко од отаџбине, градио не само парохију већ и духовни дом, окупљајући људе и подсећајући их да нису сами и да их Црква није заборавила.
Посебно место у опроштајном слову заузеле су посете српским заточеницима у Хагу. Владика Јустин посведочио је да је и сам имао прилику да три пута с оцем Војиславом посети хашке сужње.
У времену када су многи окретали главу од људи затворених у хашком притвору, отац Воја одлазио је међу њих да би им пружио духовну утеху, исповедао их, причешћивао, разговарао с њима и молио се.
„Одлазио је не да би пресуђивао, не да би оправдавао или осуђивао, него да би испунио оно што је најдубље послање Христовог свештеника – да буде уз човека који страда“, нагласио је епископ Јустин.
Подсећајући на Христове речи „У тамници бејах и дођосте ми“, владика је истакао да је отац Војислав јеванђељску поруку разумео не само умом него и сопственим животом. Његови одласци у затворске ћелије били су сведочанство да Црква не напушта човека ни онда када се нађе иза зидова, брава и решетака.
„Отац Воја је знао да Црква не престаје на својим вратима. Црква иде и у болнице, и у избегличке домове, и у затворе, и у сваку људску самоћу, јер тамо где је човеку невоља, тамо је и место Христовога служења“, поручио је владика Јустин.
Осим свештеничким радом, отац Војислав оставио је траг и својим уметничким даром. Бавио се дуборезом, црквеним сликарством, обрадом драгоцених метала и другим уметничким пословима. Међу његовим значајним делима су кивоти за мошти Преподобне Анастасије Српске и Светог Симеона Мироточивог.
Владика Јустин указао је на дубоку симболику тога што је човек који је читавог живота носио Христа људима својим рукама израђивао светиње у којима се чувају мошти оних који су свој живот посветили Христу.
Ипак, како је нагласио, највеће сведочанство живота оца Војислава нису уметничка дела, ма колико она била драгоцена, већ људске душе којима је помогао да поново пронађу пут ка Богу.
Опроштај од оца Војислава у Студеници, према речима владике Јустина, имао је посебну симболику. У манастиру који чува мошти Светог Симеона Мироточивог и Преподобне Анастасије, родитеља Светог Саве, опраштало се од свештеника који је израдио кивоте за њихове свете мошти.
После деценија проведених у Холандији, где је градио духовни дом српском народу, отац Војислав вратио се својим коренима и светињи свога народа. Његово тело почиваће у Студеници, док ће његово дело наставити да живи међу парохијанима, духовном децом и свима којима је помогао.
Посебне речи саучешћа владика Јустин упутио је породици покојног свештеника – сину Јовану, Луки, Марији и Симеону. Подсетио је да хришћанска вера не забрањује тугу и сузе, али да хришћанска туга није без наде, јер се заснива на вери у Христово васкрсење и вечни живот.
Обраћајући се браћи свештеницима, епископ Јустин оставио је и питање које, како је нагласио, живот оца Војислава поставља пред сваког служитеља Цркве: да ли смо спремни да идемо тамо где је тешко, да посетимо заборављене и будемо уз оне од којих други окрећу главу?
„Јер свештенство није само част, чин и власт, свештенство је крст, свештенство је одговорност за човека, свештенство је спремност да буде близу оног који страда. Отац Војислав нам је то својим животом сведочио“, поручио је владика Јустин.
На крају опроштајног слова, у име Епархије западноевропске, свештенства, монаштва и верног народа, захвалио је оцу Војиславу за године верног служења, духовно старање о српском народу у Холандији, посете хашким заточеницима и све оно што је оставио у животима људи, а што је, како је рекао, записано у књизи Божјег сећања.
„Памтићемо те не само по ономе што си израдио својим рукама, него пре свега по ономе што си оставио у људским срцима“, поручио је Епископ Јустин, завршавајући опроштај молитвом да Господ прими душу оца Војислава и подари му Царство небеско.
СПН је раније писао да се у Холандији упокојио отац Војислав Билбија.
