Навршено је 40 година од упокојења епископа Никанора (Иличића)
Блаженопочивши епископ бачки Никанор (Иличић) заузима часно и незаборавно место, као ревносни архипастир и истински старатељ Будимске епархије.
У петак, 06. новембра 2026. године, у Саборној цркви у Сентандреји служен је помен блаженопочившем епископу бачком Никанору (Иличићу), поводом четрдесете годишњице његовог упокојења.
Овим молитвеним сећањем одато је поштовање једном од истакнутих архијереја Српске Православне Цркве у другој половини XX века, чије је архипастирско служење оставило дубок траг и у историји Будимске епархије, којом је управљао као администратор од 1970. до 1984. године.
Помен у сентандрејском Саборном храму није само сећање на једног архијереја и једно минуло раздобље црквене историје. Он је и израз благодарности за све оне који су у тешким временима, тихо и истрајно, чували веру, светиње и духовни идентитет српског православног народа у Мађарској.
Истог дана је и у крипти Саборног храма светог великомученика Георгија у Новом Саду помен блаженопочившем епископу бачком Никанору (Иличићу), поводом четрдесетогодишњице од његовог упокојења, служио протојереј Горан Димић, уз саслужење протођакона Горана Ботошког.
Блаженопочивши владика Никанор рођен је 06. новембра 1906. године у Новом Бечеју, а упокојио се на исти дан, 06. новембра 1986. године, у Сремској Каменици. Након служења на катедрама горњокарловачких и сремских архијереја, 1955. године изабран је за епископа бачког, наследивши блаженопочившег епископа Иринеја (Ћирића). На челу Епархије бачке остао је више од три деценије, а поред својих редовних дужности, старао се и о другим епархијама које су му биле поверене на управу.
Као јерођакон предавао је православни катихизис у гимназији у Великом Бечкереку, у којој је постављен за суплента. Уједно је вршио дужност парохијског ђакона. Учествовао је на конгресима професорског друштва као професор-катихета. Био је сарадник часописа Духовна стража. Члан Матице српске био је од 1934. године. Написао је катихизис и уџбеник из литургике за четврти разред средње школе. Професорски испит је положио 1933. године. Трудио се и на организовању Богомољачког покрета, по жељи владике Георгија (Летића). Црвеним појасом одликован је 1935. године, а епископ банатски Викентије (Вујић) произвео га је у чин протођакона 1939. године. Протођакон Никанор изабран је за епископа горњокарловачког и администратора Епархије далматинске на заседању Светог Архијерејског Сабора одржаном 20. маја 1947. године. Исте године, 24. маја, у чин јеромонаха рукоположио га је митрополит загребачки Дамаскин (Грданички), а хиротонисан је у чин епископа 3. јуна у београдској Саборној цркви. Те године је устоличен у Карловцу. Године 1951. изабран је за епископа Епархије сремске и устоличен је у Сремским Карловцима 9. септембра исте године.
За епископа бачког изабран је 3. јуна 1955. године и устоличен је у Саборном храму у Новом Саду, 26. јуна те године. У Епархији бачкој служио је тридесет и једну годину, до свог блаженог упокојења, 6. новембра 1986. године, и у њој је оставио неизбрисиви траг. Остало је забележено да су до 1970. године у Епархији бачкој, за време епископствовања владике Никанора, обновљене шездесет и три цркве, подигнуте три нове капеле, а тринаест их је обновљено. Подигнуто је и седамнаест нових звоника, а двадесет и девет је обновљено. Владика је редовно обилазио своју Епархију, служио је и беседио, бивајући у сталном и непосредном контакту са свештенством и верним народом. Свештенство је подстицао да брине о повереном му народу и тим поводом је готово непрекидно писао расписе у којима је поучавао, саветовао, а понекад, када је то било потребно, и укоравао. Старао се о благољепију богослужења, јер је изванредно познавао црквено правило и као врстан појац присуствовао је свакодневним вечерњим и јутарњим богослужењима у Саборном храму у Новом Саду.
Одржавао је добре односе са представницима других вероисповести, а посебно је такве односе неговао према клиру Римокатоличке Цркве. Био је у Светој Земљи 1959. године, у пратњи тадашњег патријарха српског Германа, и тада је донео делиће моштију светог великомученика Георгија, који су потом ушивани у антиминсе за храмове у Епархији бачкој.
Блаженопочивши епископ Никанор се пред своје упокојење исповедио и причестио светим Тајнама. Упокојио се 6. новембра 1986. године Господње са свећом у руци, понављајући молитве за исход душе, које је читало и његово свештенство у последњим данима његовог земног живота. По његовој личној жељи, по упокојењу је обучен у архијерејско одјејање које је добио од антиохијског патријарха. У својој опоруци, коју је написао 1982. године, изразио је жељу да по упокојењу његово тело буде у холу Владичанског двора, а затим да буде сахрањен у крипти Саборне Светогеоргијевске цркве.
Епископ Никанор је био и исповедник вере, попут свога претходника на катедри епископа бачких, светог Иринеја (Ћирића), јер је у Кистању – кроз које је пролазио да би дошао у Шибеник као администратор Епархије алматинске – 17. октобра 1947. године доживео страдање: од заведеног народа је понижаван, пљуван и брутално претучен. Овај догађај је на њему оставио велике ожиљке до краја његовог живота. Много година после овог немилог догађаја, син жене која је била најактивнија у поменутом нападу дошао је да, у име своје мајке на самрти, замоли владику Никанора за опроштај, што је он и учинио и тиме посведочио да је верни слуга Господа Исуса Христа, Који је са Крста опростио онима који су Га разапели.
Посебно место у његовом архипастирском труду заузима Будимска епархија, која је у послератним деценијама пролазила кроз једно од најтежих раздобља своје новије историје. Након упокојења Епископа будимског Георгија (Зубковића) 1951. године, Епархија је остала без архијереја који би стално боравио у њој. Политичке прилике у тадашњој Мађарској, ограничења црквеног деловања, национализација имовине, као и последице ранијих сеоба и постепеног смањивања српског становништва, озбиљно су отежавали њен живот. У таквим околностима било је неопходно сачувати богослужбени поредак, свештенички подмладак и живу везу српских православних верника у Мађарској са својом матичном Црквом.
Одлуком патријарха српског Германа, 1970. године управа над Будимском епархијом поверена је епископу бачком Никанору. Ту дужност вршио је пуних четрнаест година, показујући изузетну ревност, одговорност и очинску бригу за поверено му свештенство и верни народ.
Иако је његово архијерејско седиште било у Новом Саду, владика Никанор није дозволио да географска удаљеност и државна граница постану препрека духовном јединству. Напротив, упркос сложеним политичким и друштвеним приликама, редовно је долазио у Мађарску, обилазио парохије, служио свете Литургије, проповедао и бодрио свештенике и вернике. Његове посете Сентандреји, Будимпешти, Сантову, Батањи, манастирима Грабовцу и Српском Ковину и другим местима биле су значајан подстицај црквеном животу, али и видљиво сведочанство да српски православни народ у Мађарској није заборављен.
Нарочиту пажњу посвећивао је младима и будућим свештенослужитељима. Разумео је да опстанак Будимске епархије зависи не само од очувања старих храмова и црквених установа него, пре свега, од људи који ће у њима наставити молитвени и богослужбени живот. Зато је водио бригу о богословима, подстицао младиће да се определе за свештенички позив и упућивао кандидате на школовање у богословије у Југославији. Пратио је њихово духовно узрастање и старао се да Епархија добије нове, образоване свештенике, способне да наставе служење у својим срединама.
Током својих архипастирских посета владика Никанор је рукополагао кандидате у ђаконски и свештенички чин, а младе богослове и друге достојне кандидате рукопроизводио у чин чтеца, подстичући их да истрају на путу служења Цркви.
Раније је СПН писао како је епископ Дамаскин присуствовао отварању научног скупа Матице српске.
