У Београду представљена књига „Завет и мегалополис“
У Београду представљена књига „Завет и мегалополис“ проф. др Слободана Владушића.
У крипти храма Светог Саве на Врачару 29. септембра 2026. године представљена је књига Завет и мегалополис проф. др Слободана Владушића у издању Духовне речи, Издавачке установе Архиепископије београдско-карловачке.
Свештенство, професоре и бројну публику, у име Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, поздравио је Преосвећени викарни Епископ липљански г. Доситеј. О књизи су поред аутора говорили и др Милош Ковић, професор Филозофског факултета у Београду, и јереј др Владан Таталовић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду и председник Уређивачког одбора Духовне речи.
Шта се дешава са човеком када град више није само простор у коме живи, већ систем који обликује његове потребе, односе, вредности и поглед на свет? Где је у таквом свету човек и његова слобода да живи кроз заједницу, традицију и веру? – нека су од питања којима се у књизи „Завет и мегалополис” бави писац и професор Слободан Владушић.
Проф. др Милош Ковић је окарактерисао је ово дело као манифест генерације којој аутор припада:
„Аутор је развио једну специфичну, да кажемо, историософију која је врло убедљива, морам то да кажем, у којој је преломна тачка пад Берлинског зида из 1989. године, победа Запада у Хладном рату. То је догађај у коме смо ми, наша генерација, добили као оно кад се каже 'да Бог да добио оно о чему си сањао'. Дакле, ми смо добили популарну културу, добили смо поплаву свих тих продуката Холивуда, рокенрол и сличне ствари. Хипици су победили, како се то говорио, и дошло је ослобођење. Сада смо у 2026.години и видимо да су тада биле разобручене неке силе – које он зове неофеудалним, али то је феудализам или неофеудализам без Христа, за разлику од средњовековног феудализма – које су изгубиле великог супарника у виду Совјетског Савеза и више се нису осећале дужним да брину о нишчима, о сиромашнима. Тада се то такозвано ослобођење разобручило и сада, у овом тренутку, видимо управо актуелно ослобађање појединца од породице, од школе, од предања и предавање тих такозваних ослобођених, атомизираних појединаца у руке мултинационалних компанија и осталих. Дакле, дошли смо у стање мегалополиса. Велеград с почетка 20. века постао је мегалополис. То је једно стање, стање духа човековог и, да кажемо, стање света. То је једна дијагноза стања у савременом свету”.
Насупрот мегалополису, др Владушић поставља Завет не као историјски појам ограничен на прошлост, већ као принцип заједништва, верности и прихватања одговорности према другоме, додаје Ковић:
„Слободан Владушић заиста има један орловски поглед на стање света, дакле, не само своје родне Суботице или ове наше Србије. Ово је дијагноза стања у савременом свету за који је карактеристично стање хаоса и дезоријентације. Он кад сам каже да је његова књига нека врста помоћи у оријентацији. У том појму мегалополиса он је супротставио појам Завета. Дакле, оно што патријарх Данило III каже непосредно после Косовске битке: Боље нам је смрт у подвигу него живот у срамоти. То је опредељење за завет, за Нови завет, за Христов пут, целе једне заједнице. Дакле, или смо заједница или смо гомила атомизираних појединаца где сваки брине само о себи”.
Из перспективе учења Православне Цркве о књизи је говорио јереј др Владан Таталовић. За њега је питање мегалополиса пре свега питање очувања човека и његове способности да остане човек у свету који га све више обликује према потребама система:
„Мислим да људи нису несвесни савремених процеса у дехуманизацији људских бића, света уопште, тим трансхуманистичким процесима. Као што и аутор књиге Завет и мегалополис каже, мегалополис је свуда присутан као феномен, од вртића до доба старости, у свим могућим облицима. Представља у ствари једну форму урбанизације која човека удаљава од оног његовог изворног бити човек и претвара га у једног послушног роба система који је заснован на строгој експлоатацији људских ресурса, ма какви они били”.
Ако је мегалополис феномен који је присутан у свим сферама живота, поставља се питање како га препознати и на који начин му се супротставити. Јереј Владан Таталовић додаје да је значај књиге управо у томе што о теми говори језиком доступним и онима који нису теолози:
„Овакве књиге су јако потребне да би нас утемељиле управо на оној основи која нам недостаје у друштвеном окружењу, у култури, у политици, у савременом животу, јер мимо оног језика којим располажемо као теолози, свештеници, само хришћани и тако даље, имамо један језик који је теоријски, који је прагматичан, који је академски утемељен, који је проверен и изражава самим тим и мишљење великог дела интелектуалаца који нису примарно теолози, а мисле и оријентишу се заветно”.
Сам аутор каже да књигу није писао за унапред одређену групу читалаца. Намерно се, како каже, уздржавао од стручне терминологије како би питања којима се бави била доступна свакоме кога занима свет у коме живи. Аутор истиче да савремени човек није равнодушан и да промишља о комплекности наметнутог хаоса и мегалополису као таквом:
„Људи нису огуглали. Постоји нека врста интересовања да се сазна нешто о свету у коме се живи, а то значи једна врста ипак, рекао бих, дистанце према мејнстрим пропаганди и према такозваним очигледностима које желе да исцрпе питање смисла и које желе да нам заправо неке површне истине наметну као праве истине, а оне то заправо нису”.
Иако, како каже, савремени човек живи у свету у коме је десет Божјих заповести декриминализовано, а седам смртних грехова изобличено у врлине, аутор верује да има простора за заокрет:
„За заокрет и за надигравање. Ствар је у томе што, чини ми се, ми никада не знамо какви су потенцијали времена у коме живимо. Увек постоји доста примера у историји у коме су неки људи, чак и веома образовани људи, врхунски интелектуалци, погрешно процењивали своје време и оно на шта је то време способно да учини. Некада је, наравно, било и погрешних процена са друге стране, да су људи мислили да је њихово време боље него што јесте, па се онда ствар сломила за неколико дана. Рецимо, Априлска катастрофа '41. је један од таквих примера. Али, ја нисам песимиста. Нисам ни оптимиста, тачније речено. Не волим да размишљам о тим категоријама. Сматрам да свако треба да уради свој део посла и да се труди највише и најбоље што може, наравно уколико има чврсто утемељење, и да онда исход остави генерацијама које долазе после њега”.
Раније је СПН писао како је у Цетињском манастиру служен парастос митрополиту Митрофану Бану.
