Патријарх Герман и 32 године на челу Цркве: Подвиг у времену прогона
Навршава се 35 година од упокојења патријарха Германа, који је Српском Православном Црквом руководио 32 године, у једном од најтежих периода њене новије историје.
У четвртак, 27. августа 2026, навршава се 35 година од упокојења Патријарха српског Германа, 43. поглавара Српске Православне Цркве, који је на њеном челу провео пуне 32 године. Тим поводом у београдском храму Светог апостола и јеванђелиста Марка на Ташмајдану, где је Патријарх Герман сахрањен, биће служен парастос с почетком у 9 часова.
Братство храма Светог Марка сваке године на дан његовог упокојења служи помен и позива верни народ да се молитвено сабере и помене блаженопочившег Патријарха. Годишњицу ће обележити и Радио „Слово љубве“, који ће истог дана, од 10 часова и 15 минута, емитовати разговор с ђаконом Будимиром Кокотовићем посвећен животу и делу Патријарха Германа.
Патријарх Герман, у свету Хранислав Ђорић, рођен је 7. августа 1899. у Јошаничкој бањи. Његов отац Михаило најпре је био учитељ, а потом је примио свештенички чин. Хранислав је основну школу похађао у Великој Дренови и Крушевцу, док је богословско образовање започео у Београду, а завршио у Сремским Карловцима 1921.
Једно време студирао је право у Паризу, да би потом наставио школовање на Богословском факултету у Београду, који је завршио 1942. На почетку црквене службе постављен је за писара Духовног суда у Чачку, а истовремено је предавао веронауку у гимназији. Из здравствених разлога напустио је црквено-административну службу, а после рукоположења у чин презвитера 1927. постављен је за пароха у Миоковцима. Четири године касније премештен је у Врњачку бању, а после избора Патријарха Гаврила 1938. године постао је референт Светог Архијерејског Синода.
Његов живот добио је нови ток после смрти супруге. У манастиру Студеници замонашио га је Епископ шумадијски Валеријан, давши му име Герман. Убрзо је примио и монашке и архијерејске одговорности које ће га довести до самог врха Српске Цркве.
За викарног Епископа моравичког изабран је 12. јуна 1951, а архијерејска хиротонија обављена је 15. јула исте године. Хиротонију је извршио Патријарх српски Викентије, уз саслужење Епископа шумадијског Валеријана, сремског Никанора и бањалучког Василија.
У истом периоду обављао је и дужност главног секретара Светог Архијерејског Синода, све до избора за Епископа жичког 1956. Уређивао је и „Гласник“, службени лист Српске Православне Цркве.
Године 1952. изабран је за Епископа будимског, али до његовог устоличења није дошло јер није добијена сагласност мађарских власти. После упокојења Епископа жичког Николаја, године, Герман је изабран за Епископа жичког.
На патријарашки трон ступио је 13. септембра 1958, наследивши Патријарха Викентија. Његово тридесетдвогодишње патријарашко служење одвијало се у времену које је за Српску Православну Цркву било изузетно тешко. Црква је била изложена снажним притисцима државних власти, а многе одлуке и подухвати захтевали су дуготрајне преговоре и упорност.
Упркос ограничењима, током његовог патријарашког мандата настављена је издавачка делатност, развијана је богословска просвета, а подизани су и црквени објекти. У том периоду изграђене су зграде Богословског факултета у Београду и Богословије у манастиру Крки.
Једно од најзначајнијих питања којима се Патријарх Герман посветио била је обнова изградње Храма Светог Саве у Београду. После вишедеценијског настојања, изградња је коначно одобрена 1984.
Према сведочењима о његовом ангажовању, Патријарх Герман је током година више пута подносио молбе и разговарао са представницима власти како би добио дозволу за наставак изградње. После 26 година његовог патријарашког служења, та борба је уродила плодом.
Обнова изградње храма Светог Саве свечано је започета 12. маја 1985, када је служена Света Архијерејска Литургија и постављена повеља. За Патријарха Германа то је био један од најзначајнијих тренутака његове службе.
Током његовог патријарашког мандата основане су и нове епархије. Источноамеричка и канадска, Средњезападноамеричка и Западноамеричка епархија основане су 1963, Западноевропска и Аустралијска 1969, Врањска 1975, Канадска 1983. и Бихаћко-петровачка 1990.
Посебну пажњу Патријарх Герман посвећивао је богословском образовању и верском просвећивању народа. У његово време отворене су богословије у манастиру Крки и Сремским Карловцима, док је монашка школа најпре деловала у манастиру Преображењу, а потом у Острогу.
Према сведочанствима савременика, Патријарх је посебну љубав гајио према манастирима, којима је настојао да помогне и материјално. Његова служба обухватила је тако и настојање да се очувају и обнове црквена здања и монашке заједнице у времену бројних ограничења.
Патријарх Герман упокојио се 27. августа 1991, после више од три деценије проведене на трону Светог Саве. Сахрањен је у храму Светог Марка на Ташмајдану, где ће и ове године, на 35. годишњицу његовог упокојења, бити служен парастос.
Његов патријарашки пут остао је обележен сложеним околностима у којима је Српска Православна Црква деловала, али и настојањем да се очува њен живот, просвета, издавачка делатност и духовна мисија. У историји његове службе посебно место заузима борба за наставак изградње храма Светог Саве, која је после деценија препрека коначно настављена.
Тридесет пет година после његовог упокојења, верни народ ће се у храму Светог Марка поново сабрати на молитвеном помену Патријарху Герману, сећајући се архијереја који је више од три деценије носио одговорност за Српску Православну Цркву у једном од најсложенијих периода њене новије историје.
СПН је раније писао да је поново - по десети пут - постављена спомен плоча несталим српским новинарима на Космету.
