В.Д. високог представника у Сердарима одао почаст српским жртвама
Шеснаест српских цивила убијено је у Сердарима код Котор Вароша зору 17. септембра 1992. вршилац дужности високог представника у БиХ одао је почаст жртвама.
Луис Кришок, вршилац дужности високог представника у Босни и Херцеговини, посетио је 6. августа 2026. спомен-обележје у селу Сердари код Котор Вароша и одао почаст страдалим српским цивилима. Њих шеснаесторо – жена, деце и стараца – убијени су 17. септембра 1992. У злочину је најмлађа жртва имала само четири године.
„Свака цивилна жртва заслужује да је се сећамо са достојанством и поштовањем“,
поручио је Кришок приликом посете Сердарима. Из ОХР-а је саопштено да је он истакао значај одавања почасти свим цивилним жртвама рата, без обзира на њихову етничку или верску припадност, као допринос изградњи поверења и разумевања у БиХ.
За породице страдалих и српски народ Котор Вароша, Сердари су пре свега место бола и молитвеног сећања. У зору 17. септембра 1992. године у селу су убијени Бранко Сердар, који је имао 60 година, његова супруга Босиљка, стара 53 године, као и Јеленко Сердар, Радмила Сердар, Славко Сердар, Данка Сердар, Драго Сердар, Мирко Сердар, Славиша Сердар, Споменка Сердар, Љубица Тепић, дванаестогодишња Слободанка Тепић, четворогодишња Сњежана Тепић, Никола Дукић, Славко Бенцуз и Славојка Бенцуз. Најстарија жртва имала је 60, а најмлађа четири године. (Opština Kotor Varoš)
Трагедија у Сердарима
Сердари су били српско село на подручју општине Котор Варош. Напад више муслиманских формација тзв. Територијалне одбране 17. септембра 1992. догодио се у раним јутарњим часовима, док су мештани спавали. Према наводима из судског предмета, напад је за последицу имао убиство 16 цивила старости од четири до 60 година, тешко рањавање цивила, уништавање имовине и нечовечно поступање према цивилном становништву.
Судски списи показују и да се пред Судом БиХ водио поступак против Фикрета Планинчића, Расима Лишанчића, Сеада Мензила и Мирсада Ватрача, који су били оптужени за учешће у нападу на српско цивилно становништво у Сердарима као припадници Територијалне одбране Котор Вароша.
Током суђења извођени су бројни докази о самом нападу. Тужилаштво БиХ је, између осталог, представило и смртовнице за 16 цивила који су страдали у Сердарима. BIRN-ов Detektor је током извештавања са суђења бележио и сведочења о нападу, паљењу кућа и погибији мештана.
У једном од сведочења пред Судом БиХ описано је како су после напада у селу затечене запаљене куће и тела убијених мештана. Сведок Милош Сердар говорио је о својим рођацима који су страдали у близини запаљених кућа, као и о последицама напада на његову породицу.
Судски епилог
Судски поступак трајао је годинама. Првостепеном пресудом из јануара 2014. Фикрет Планинчић, Сеад Мензил, Расим Лишанчић и Мирсад Ватрач проглашени су кривим за ратни злочин против цивилног становништва, али је та пресуда касније укинута након жалби одбране и предмет је упућен Апелационом већу.
У другостепеном поступку, Апелационо веће Суда БиХ осудило је Фикрета Планинчића на 11 година затвора, док су Сеад Мензил и Мирсад Ватрач ослобођени. Према извештају Детектора о пресуди, Планинчић је проглашен кривим за убиство девет цивила и покушај убиства још двоје људи.
Званични материјали Суда БиХ потврђују да је предмет обухватао напад на Сердаре у којем је живот изгубило 16 српских цивила. Управо због тога је важно разликовати оно што је било предмет оптужнице и судског поступка од ширих навода о самом злочину.
Место које чува имена жртава
У Сердарима је 2016. откривено и освештано спомен-обележје посвећено 16 страдалих Срба. Споменик су открили Јеленка и Јован Сердар, деца преживелих мештана, а освећење су обавили свештеници Српске Православне Цркве. Средства за изградњу обезбедио је Миодраг Сердар, коме су у злочину страдали мајка и брат.
Од тада се код спомен-обележја и на локалном гробљу сваке године служи молитвени помен за страдале у присуству породица, борачких организација, локалне заједнице и свештенства СПЦ.
Посета вршиоца дужности високог представника зато има посебну тежину. Кришок се није поклонио апстрактном броју жртава, већ је посетио конкретно место на којем су страдали људи чија су имена сачувана на спомен-обележју. Међу њима су дванаестогодишња Слободанка и четворогодишња Сњежана, као и њихови родитељи, рођаци и комшије.
За српске породице које деценијама носе бол због изгубљених најмилијих, најважније је да њихове жртве не буду прећутане и да се њихова имена не изгубе у општим формулацијама о рату и генерално немарном односу правосуђа БиХ према српским жртвама. Сећање на њих није питање дневне политике, већ дуг према онима који су убијени и према њиховим потомцима.
У православном хришћанском предању сећање на пострадале није само историјско набрајање чињеница. Молитвени помен је начин да се имена страдалих сачувају пред Богом и људима. Зато се на местима страдања подижу споменици, служе парастоси и изговарају имена оних који више нису међу живима.
И у Сердарима се годинама наставља управо такав начин чувања успомене. На месту убиства ових 16 српских цивила данас се служи молитва и помињу имена убијених. То је доказ да је њихово страдање и даље део живог памћења заједнице.
Посета Луиса Кришока не мења оно што се у Сердарима догодило 17. септембра 1992, нити може да замени правду коју породице страдалих деценијама очекују. Али то је јавно признање да су и српске цивилне жртве део трагичног наслеђа рата у БиХ и да њихова места страдања заслужују поштовање. Изнад свега остаје оно што је у Сердарима најважније: шеснаест имена која не смеју бити заборављена.
СПН је раније писао о бахатом односу правосуђа и казненог система БиХ према српским жртвама и њиховим породицама.
