Аутор књиге о србоциду НДХ: Истина мора добити међународно признање
Књига о страдању Срба у НДХ представљена у Београду, уз упозорења на ревизију историје и позиве да се истина о злочинима јасно дефинише и призна.
У Библиотеци града Београда, 9. априла 2026, представљена је књига „Србоцид Хрватске државе 1941–1945“ Владимира Умељића, у издању новосадског „Прометеја“. Она се бави једном од најтежих тема српске историје – страдањем српског народа на простору Независне Државе Хрватске и указује на потребу очувања историјске истине – како на просторима где је настајала та историја, па све до највиших релевантних међународних инстанци. Симболично, представљање је организовано на дан годишњице оснивања Независне Државе Хрватске.
О делу су, поред аутора, говорили издавач Зоран Колунџија и рецензент др Софија Божић, указујући на значај очувања историјске истине и критичког односа према покушајима њеног преиспитивања. Како је истакнуто, књига је настала као резултат дугогодишњег истраживачког рада и заснива се искључиво на проверљивим и поузданим изворима. Умељић је у њој сабрао текстове који обрађују тему страдања Срба из више углова – историјског, друштвеног и идеолошког. Посебна пажња посвећена је узроцима злочина, њиховим извршиоцима, али и ширем контексту у којем су се ти догађаји одиграли.
Рецензент, др Софија Божић, указала је да се аутор бави и савременим покушајима ревизије историје чији смо сведоци, наглашавајући да се у појединим круговима негира или релативизује геноцид над Србима у НДХ. Како каже, управо такве појаве додатно наглашавају значај научно заснованих истраживања какво је Умељићево. Она је подсетила да се такви наративи појављују још након Другог светског рата и да трају до данас, често уз јаку и нескривену институционалну подршку данашње Хрватске.
Пред читаоцем појављују кључне личности тог периода, попут Анте Павелића, Алојзија Степинца, Еугена Дида Кватерника, Андрије Артуковића и Макса Лубурића, а анализира се њихова улога у систему који је довео до масовних злочина. Поред тога, књига се бави и одговорношћу институција и идеолошких структура које су омогућиле да до таквих злочина дође.
Посебан сегмент књиге односи се на питање улоге Католичке цркве у тим догађајима, што аутор разматра ослањајући се на доступну документацију и историјске изворе. У том контексту, Умељић посматра догађаје у НДХ и у ширем историјском оквиру, повезујући их с дубљим цивилизацијским и политичким процесима који су обликовали односе у Европи.
Аутор у свом раду користи интердисциплинарни приступ, спајајући историјску анализу с теолошким и филозофским разматрањима. Посебно место у књизи заузима његова теорија „дефиниционизма“, према којој геноцид не почиње физичким насиљем, већ стварањем наратива у којем се одређена група представља као мање вредна или опасна. У том смислу, он користи и термин србоцид, којим се прецизније дефинише страдање српског народа у НДХ.
Истакнут је и значај даљег институционалног и научног рада на теми србоцида. Аутор Умељић наглашава да је неопходно учинити додатне напоре да би се истина о страдању Срба јасније дефинисала и признала у међународном правном и научном оквиру. Он је подсетио да до сада није усвојена декларација о србоциду чак ни у Народној скупштини Републике Србије, иако постоје иницијативе да се ово питање отвори на званичном нивоу.
Поред тога, наглашено је да је разговор тим темама неопходан, како због поштовања жртава, тако и због изградње одговорног односа према прошлости: разумевање историјских догађаја и њихово објективно тумачење важан су предуслов за избегавање будућих сукоба и изградњу стабилнијег друштва.
Књига „Србоцид Хрватске државе 1941–1945“ представља, како је оцењено, значајан допринос проучавању једног од најтежих периода у историји српског народа. Њено представљање у Београду отворило је простор за нову расправу о темама које и даље изазивају снажне друштвене и научне полемике, али и указало на потребу да се историјска истина заснива на чињеницама и научном приступу.
СПН је раније писао о томе како хрватска држава на конкретном примеру подржава усташтво.
