Епархија канадска је сумирала рад у 2025. години
Седница је одржана у храму Сабора Срба Светитеља у Мисисаги, провинција Онтарио.
Скупштина је одржана 20. фебруара 2026. године на празник Светог Партенија Лампсакијског.
Сабрању је присуствовао и Архиепископ торонтски и Митрополит канадски др Митрофан.
Епархијска скупштина упућује снажан позив на јединство српског народа. Из Епархије да јединство није спољашња уједначеност, већ плод духовног сагласја у истини и љубави.
Јединство се не гради силом, нити одржава интересима, већ смирењем, стрпљењем и свешћу да су разлике природне, али да поделе никада не могу бити благословене.
Јединство Цркве није административна формула нити институционални оквир, већ пре свега евхаристијска тајна. У светој Литургији се не сабирамо као појединци, већ постајемо једно Тело Христово.
Евхаристија није сабрање истомишљеника, већ сабрање различитих, којем је темељ Христос.
Управо зато сваки раздор у Цркви не представља само организациони или људски проблем, већ дубоку духовну рану на Телу Христовом.
Епархија, као жива и сложена црквена заједница у мултикултуралном канадском друштву, позвана је да сведочи саборност као начин постојања, као унутрашњи дух и меру црквеног живота. Не само као форму управљања и организационог деловања.
Скупштина Епархије канадске, на свом редовном заседању, изражава непоколебљиву подршку Републици Српској, Косову и Метохији и у свим крајевима где наш народ живи у тешким околностима.
Епархијска скупштина, са пастирском одговорношћу, указује на дубоке духовне изазове савременог друштва.
Последица таквог начина живота није истинска слобода, већ духовна нестабилност и губитак унутрашњег мира.
Управо у таквим околностима Црква непрестано позива на повратак темељима духовног живота. Молитва, пост, покајање и литургијски живот не представљају спољашњу религијску форму, већ пут преображаја људског срца.
У условима дијаспоре, где су процеси асимилације снажни и често неприметни, православна хришћанска породица остаје кључно и незаменљиво место очувања духовног, културног и националног идентитета.
Породица није само природна заједница живота, већ, по дубоком богословском разумевању Цркве, домаћа црква, простор у којем се вера живи, предаје и сведочи.
Из Епархије наглашавају значај очувања српског језика у породици, јер деца најпре у дому уче ко су, коме припадају и шта носе из свога наслеђа.
Језик који се говори у дому постаје језик срца и памћења. Чувајући језик у дому, чувамо и живу везу са својим пореклом и вером. Али исто тако се истинитост наше вере не мери само речима, већ делима љубави.
Раније је СПН писао о молитвеном сабрању свештенства у Храму Светог Саве.
