Рокови истичу, сведоци умиру: правда за Србе у БиХ недостижна
Три деценије након окончања рата у Босни и Херцеговини, правосуђе није успело да обезбеди правду за бројне српске жртве.
Предмети ратних злочина над босанским Србима, уместо да буду решени у складу са договореним стратегијама, годинама се одлажу, рокови се продужавају, а оптужнице против одговорних често остају само у најавама. Најновији захтев Суда и Тужилаштва БиХ за још једно, четврто по реду продужење рокова изазвао је оштре реакције породица жртава и представника удружења из Републике Српске.
Прва Стратегија за рад на предметима ратних злочина усвојена је још у децембру 2008, с јасним циљем да најсложенији случајеви буду окончани у року од седам година, а сви остали у року од 15. Међутим, Тужилаштво БиХ није испоштовало обавезу да се бави само најтежим случајевима. Како се рокови нису поштовали, 2018. донета је Ревидирана стратегија, уз нови рок до краја 2023, који је касније продужен до краја 2025. Сад, међутим, из Сарајева стиже захтев за нове три године одлагања.
Како каже Анђелко Носовић, председник Савеза логораша Републике Српске, овај поступак је само наставак дугогодишње опструкције.
„Правосуђе на нивоу БиХ деценијама блокира све пријаве које подносе Срби. Циљ је да што више сведока умре, јер смо безброј пута гледали како се поступак обуставља чим неко од сведока или жртава премине, иако су изјаве већ дате“, упозорава Носовић.
Слично мишљење износи и Виктор Нуждић, в.д. директора Републичког центра за истраживање рата, који тврди да продужење стратегије омогућава Тужилаштву и Суду БиХ да наставе селективан приступ.
„У току су процеси за злочине над Србима у Добровољачкој, Јошаници, као и против Атифа Дудаковића. Десетине предмета још нису добиле ни оптужнице“, истиче он.
Према подацима Суда БиХ, током 2025. потврђено је једанаест оптужница подигнутих крајем 2024, док Тужилаштво тренутно води 86 истрага. Међутим, породице жртава у Републици Српској сматрају да се ради о формалностима без суштинског напретка.
Бранимир Којић, председник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице, каже да Тужилаштво БиХ „све чини да заштити команданте такозване Армије БиХ“.
„Дудаковићу суде годинама, Орића су ослободили, а Сакиба Махмуљина пустили да побегне. Ова стратегија је само параван да се истина о српским жртвама гурне под тепих“, тврди Којић и додаје:
„Одговорно тврдим да ће бити ослобођени свих оптужби јер ово судство је ништа друго него болесно ткиво друштва, али и злочиначко чедо Хашког трибунала који је масакрирао српски народ својим пресудама. Свјесни смо сви да је Суд и Тужилаштво БиХ све, осим независно. Оно је оружје против српског народа које као најбоље ратно оружје пуца, само не гранатама. Њихово оружје је софистицирано и оно се зове оптужнице и пресуде које су убитачне."
Он сматра да је једино решење отцепљење и самосталност, али мирним путем – да би Срби могли живети на начин достојан човека.
Подсетимо, случај Сакиба Махмуљина посебно је увредљив пример немара и двоструких аршина правосуђа БиХ.
Махмуљин је без сумње починио злочине, доказани су на суду, он је осуђен. И једини је осуђен од свих припадника кампа „Ел муџахедин“ у Гостовићу. Примера ради, само у порти цркве у Стогу налази се 17 обезглављених тела, а многе породице још увек не знају где су остаци њихових вољених.
И ти невољници ћуте, јер где је смисао протеста, кад власти БиХ и не мрдају прстом да било шта промене, каже Исидора Граорац, председница Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила.
Као и Насер Орић (сребренички кољач више од 3.500 Срба из 40 и више околних села и варошица, чији је притвор током суђења у Хашком трибуналу трајао дуже него изречена казна), и Махмуљин је добио срамно благу казну од осам година затвора за убиства Срба на подручју Озрена, Возуће и Завидовића 1995. И не само то, већ и као низ других злочинаца над Србима, он није иза решетака, већ се проводи негде. Конкретно, у Турској, у вили једног босанског функционера, док турске власти одговарају да немају сазнања где се он налази.
То је више него доказ срамног односа према српским жртвама, сложни су представници Срба из Српске.
Исидора Граорац истиче да суштинских промена неће бити све док се не промени однос Тужилаштва БиХ према српским страдањима и истиче да је реч о чекању да, као и некад усташки злочинац Андрија Артуковић, умру не само сведоци, већ и починиоци злочина.
„Људи који би могли сведочити умиру, поступци се бескрајно одлажу, док се Србима суди у невероватно кратким роковима. Пресуде су углавном оштре и брзе, док се злочини над нашим народом готово игноришу“, наглашава она, подсећајући да је у рату страдало више од 35.000 Срба, а да се још трага за 1.616 несталих.
Надзорни орган који прати спровођење стратегије признаје да су предмети изузетно сложени, али породице жртава у то не верују.
„Као главни разлог за кашњење наводе недоступност осумњичених, али за нас су то само изговори“, каже Граорац.
Она поручује да суду, судијама и свима који то посматрају без предузимања ичега да то промене, иде на „част“ што су дозволили различит однос према жртвама и њиховим џелатима.
Децидирано, и Граорчева каже да саживота неће бити док се не промени однос БиХ према српским жртвама.
За многе породице које већ три деценије трагају за истином, ново одлагање представља последњи ударац наду да ће правда икада бити задовољена.
СПН је писао о обележавању годишњице страдања Срба у Подрињу
