Сенка над Панчевом: Сећање на жртве Холокауста на Стратишту код Јабуке
Панчево се и данас, 19. августа 2025, сећа једног од најмрачнијих периода своје историје – страдања Јевреја током Другог светског рата.
На месту некадашњег логора Свилара и стратишта код села Јабука, чланови Јеврејске општине Панчево сваке године полажу венце и одају пошту својим сународницима, жртвама Холокауста. То сећање, како истичу, представља и опомену да се злочини над невинима никада не забораве, пише Политика.
Прогони су започели већ у пролеће 1941. године, убрзо након окупације, када су домаћи Немци – некадашње комшије и познаници – почели да спроводе мере против јеврејског становништва, следећи пример нацистичке Немачке.
У ноћи између 14. и 15. августа 1941. ухапшена је већина Јевреја из Панчева и околине и заточена у логору Свилара. Неколико дана касније, мушкарци су депортовани у концентрационе логоре у Београду — Топовске шупе, а недуго потом и жене и деца у логор на Старом сајмишту. Судбина свих била је трагична — већина је убијена на Стратишту код села Јабука.
Најмасовнија погубљења извршена су у октобру и новембру 1941. године, када је током само два дана убијено око 2.200 људи, доведених из логора Сајмиште. Убијања су настављена до 1943. године, а мањи обрачуни са жртвама трајали су све до краја рата 1945.
Документа о убијањима, попут извештаја поручника Валтера из октобра 1941. године, сведоче о бруталној ефикасности и окрутности егзекуција. Он хладно наводи да је „само стрељање брзо – 100 људи за 40 минута”, док највише времена одузима копање рака. Истиче и да је локација била „погодна” и да се све одвијало у строгој тајности.
Према подацима које наводи председник Јеврејске општине Панчево, Давид Монтијас, од око 4.000 Јевреја колико их је живело у Панчеву и јужном Банату, страдало је више од 92 одсто – око 3.800 људи. Међутим, тачан број жртава на самом стратишту никада није утврђен. Процене говоре о око 12.000 убијених, међу којима су осим Јевреја били и пре свега Срби и Роми, али и други народи.
Како би прикрили злочине, нацисти су почетком 1944. ексхумирали и спалили тела жртава. До данас је идентификовано тек неколико њих, углавном Мађара, који су били на принудном раду у Борском руднику и страдали на оближњем месту познатом као Мало стратиште.
Сећање на страдале, сматрају у Јеврејској општини, мора бити обавеза свих нас.
Поред сваке изговорене молитве и положеног цвећа, остаје и задатак да истина о тим догађајима буде потпуна – откривањем архивских докумената, именима жртава и сведочењем о једном од најтрагичнијих поглавља наше историје.
