Васкршња посланица СПЦ: Позив на дела љубави и верност Косову и Метохији
У Васкршњој посланици за 2026, патријарх Порфирије и архијереји Српске Православне Цркве указује на страх, ратове и кризе, али и победу живота у Васкрсењу Христовом.
Српска Православна Црква упутила је традиционалну Васкршњу посланицу верницима, у којој се наглашава да се савремени свет суочава с ратовима, немирима и дубоким кризама, али да коначна реч историје не припада страху и смрти, већ Васкрсењу. У посланици се подсећа на јеванђељске речи о временима када ће „се узети мир са земље” и када ће „устати народ на народ и царство на царство”, уз оцену да су такве прилике данас постале стварност.
Посебно се истиче да упркос страху и страдањима, хришћанска порука остаје утемељена у Христовој победи над смрћу.
„Не бојте се!” (Мат. 28, 5)
Те речи патријарх наводи као централну поруку Васкрсења, уз нагласак да је Христос „Смрћу смрт победивши” ослободио човека суштинског страха. У посланици се указује да савремени догађаји, ма колико били узнемирујући, нису крај историје већ позив на духовну будност и повратак Богу.
Патријарх Порфирије упозорава да, упркос Васкрсењу и победи над смрћу, у свету и даље постоје „живи гробови испуњени мржњом, себичношћу, страстима и самољубљем”. Они се препознају у људским срцима, али и у друштвеним појавама попут ратова, неистина и неправде. Као посебно потресан проблем истиче се чињеница да се савремене кризе мере економским показатељима, док „у дубокој сенци тих прорачуна остају људске трагедије: смрт невиних, страдање деце и унесрећеност милионâ људи”.
У посланици се даје и духовно тумачење зашто човек често не препознаје Васкрслог Христа, подсећајући на јеванђељске догађаје у којима Га ни ученици нису одмах препознали.
Као главни проблем, у посланици се наводи следеће:
„Свет у коме живимо све је нестабилнији, а човек све уплашенији. Системи вредности се организовано и присилно мењају, притом у смеру антивредности. Обећања и уговори који су свечано потписивани брутално се газе. Сазнање о таквим вероломствима изазива насиље и све веће поделе међу народима, док се политички и културолошки јаз продубљује. На рушевинама умирућих цивилизација цвета духовна неизвесност и губитак смисла.“
Као кључни путеви препознавања Христа у том свеопштем мраку истакнути су лични однос с Богом, молитва, учешће у Литургији и послушност речи Божјој. Исто тако и чињеница да вера није наметнута, већ остављена слободи човека.
„Да бисмо видели и препознали Васкрслога Господа, није довољан обичан људски вид. Неопходно је ново, духовно сагледавање – дар одозго, светодуховско искуство.“
Посебан нагласак ставља се на значај праштања и љубави као конкретног израза вере у Васкрсење.
„Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте” (Мат. 25, 40),
подсећа се у посланици, уз поруку да вера није само унутрашње уверење већ сила која обликује однос према ближњима. Наводи се и да је
„освета распеће без васкрсења, а непраштање и мржња су смрт и заувек запечаћени гроб“.
Зато се и каже да Васкрсење није само догађај из прошлости него стварност у коју улазимо сваки пут кад опраштамо, не узвратимо ударцем на ударац и видимо брата у непријатељу.
„Тад бирамо живот уместо смрти. Тада се камен помера и са нашег унутрашњег гроба“,
наводи се у посланици.
У завршном делу, посланица посебно издваја бригу за Србе на Косову и Метохији, наглашавајући да је реч о духовном и историјском средишту српског народа. Указује се да љубав према том простору не сме остати на речима, већ мора бити потврђена делима, уз упозорење да без косовско-метохијских Срба „нема бољег живота ни за кога од нас”.
Посланица се завршава позивом на јединство, љубав и заједничку радост празника, уз васкршњи поздрав:
„ХРИСТОС ВАСКРСЕ!”
СПН је раније писао о главној поруци Васкршње посланице Патријарха Јерусалимског Теофила Трећег.
