Историја се понавља: смена митрополита Тихика и лекције из прошлости
После смене Митрополита пафоског Тихика од стране Синода Кипра већ је написано много чланака. Има смисла погледати и сличне случајеве у историји да би се схватио смисао тога што се догађа.
Дана 22. маја 2025, Свети Синод Кипарске Православне Цркве, на ванредној седници, са десет гласова за и шест против, донео је одлуку о уклањању Митрополита пафоског Тихика с епископске столице.
Према писању медија, митрополит Тихикос је оптужен за подривање ауторитета Поглавара Кипарске Цркве архиепископа Георгија, чиме је нарушио канонско јединство Цркве. Саопштено је и да је стрпљење руководства Кипарске Цркве коначно пукло након што је Тихик одбио да прими мошти апостола Павла у својој епархији, које је требало да донесе католички кардинал. О томе су се својевремено договорили сада покојни архиепископи Хризостом II и папа Фрања.
Иначе, у историји Цркве, давање моштију и других артефаката (или њихово привремено преношење ради поклоњења) често је коришћено за решавање других питања: политичких, војних и тако даље. На пример, у 4. веку, да би уздигао Цариград као нову престоницу царства, цар Констанције II (син Константина Великог) почео је тамо да доноси мошти најпознатијих светитеља: апостола Андреја Првозваног, апостола Тимотеја (ученика апостола Павла), свете великомученице Ирине и других.
Године 1023. цар Роман III Аргир добио је део моштију Светог Георгија од јерменског владара Едесе у замену за дипломатску подршку и потврђивање његове моћи. У средњем веку у Европи, мошти (обично лажне) углавном су се користиле као валута за решавање великих или малих питања. И у наше време постоји таква пракса. На пример, у циљу екуменистичког зближавања с Цариградском патријаршијом 2004, папа Јован Павле II предао је мошти Светог Јована Златоустог, које су крсташи украли 1204. А 1. јула 2019, папа Фрања предао је Патријарху Вартоломеју честицу мошти светог апостола Петра.
Зато, један од разлога одбијања митрополита Тихика да прими католичког кардинала с моштима апостола Павла можда и није био само његова неспремност да се моли са њим, што је забрањено канонима, већ и неспремност да учествује у условној схеми: „мошти у замену за екуменистичко зближавање“.
Јасно је да је, да би се он уклонио са катедре, требало измислити још неке оптужбе. И сада се износе притужбе на митрополита Тихика, да наводно не дозвољава православнима да се венчавају са неправославнима у својој епархији, не признаје крштење неправославних, поново крштава оне који прелазе у православље из протестантских конфесија, итд.
Треба напоменути да против митрополита Тихику није изнета ниједна од оптужби које би га могле дискредитовати. Није оптужен ни за финансијске махинације, ни за опаке везе, ни за властољубље или било шта слично. И то је врло изненађујуће. Не покушавају да дискредитују човека, већ га директно оптужују да је остао веран канонским правилима која нико није укинуо. На пример, и у античко доба и данас, један од најефикаснијих начина дискредитације је коришћење проститутки које тврде да су имале везу с таквом особом. Ево само неколико светаца који су били подвргнути таквом искушењу:
· Свети Мартин Јерусалимски (4. век);
· Свети Мартин Милостиви, епископ Турски (4. век);
· Свети Мојсије Црни (4. век);
· Свети Нифонт Кипарски (4-5. век);
· Свети Симеон Столпник (5. век);
· Свети Јован Кушчник (5. век).
Још један популаран метод су оптужбе за финансијску злоупотребу и проневеру. Следећи људи су искусили нешто слично:
· Свети Јован Златоусти (4-5. век);
· Свети Никифор Исповедник (8-9. век);
· Свети Амвросије Милански (4. век);
· Свети Григорије Богослов (4. век).
И ближе нашем времену, можемо именовати свеце које су црквене и световне власти оптужиле за финансијске малверзације. Ево неколико примера:
· Свети Арсеније Мацејевски, Архиепископ ростовски (†1772);
· Преподобни Пајсије Величковски (†1794);
· Свети Јоасаф Белгородски (†1754);
· Свети Тихон, Патријарх све Русије (†1925);
· Свети Лука (Војно-Јасењецки), Архиепископ кримски (†1961).
Прави мотиви њиховог прогона били су борба за власт, елиминација непожељних, завист и тако даље. Али формални изговори су увек били нешто недостојно, непристојно. Нешто што би их могло дискредитовати у очима црквеног народа. Али у случају митрополита Тихика видимо нешто сасвим друго,
„кажњава се управо због претерано усрдно поштовање црквених канона, исувише чврсто исповедање Православља и преактивно утврђивање праве вере.
То је веома необично. Да бисмо се у то уверили, навешћемо још неколико примера са детаљнијом анализом ових случајева.
Свети Јован Златоусти
Свети Јован Златоуст (око 347–407), Архиепископ цариградски, био је један од најистакнутијих проповедника и богослова ране хришћанске Цркве.
Рођен је у Антиохији и стекао је одлично образовање. У младости се посветио подвижничком животу, након чега је рукоположен за свештеника и прославио се као изузетан проповедник. 397, после смрти Цариградског архиепископа Нектарија позван је на престоничку столицу. Од првих дана службе понашао се на начин који тада није био уобичајен. Одрекао се луксуза, смањио трошкове за црквени двор, а уштеђено давао у добротворне сврхе. Позивао је на покајање, изобличавао моралне пороке свештенства и мирјана. У својој пастирској ревности, није се плашио да каже истину чак ни моћницима. Тако је дошао у оштар сукоб са царицом Евдоксијом. А осим свега осталог, противио се покушајима Александријског патријарха Теодора да успостави контролу над Цариградском столицом.
Све је то довело до тога да је јула 403. године у предграђу Халкидона, у области званој Руфинијана одржан сабор, познат као „Савет под храстом“. Сазван је на иницијативу Теофила Александријског и његових присталица. Јован је одбио да се појави на сабору, сматрајући његов састав пристрасним и захтевајући васељенску истрагу. Сабор је свргао Јована Златоустог. Прави разлог за то било је незадовољство царског двора, али су формално против светитеља изнете друге оптужбе, њих укупно 29. Ево неких од њих:
· вређање Епископа магнезијског Макарија и насиље над његовим слугом;
· сурово поступање према монаху Јовану, ког је Златоуст наредио да истуку и окују;
· продаја црквене имовине и мермера намењеног украшавању цркве Свете Анастасије;
· вређање свештенства;
· кршење канона приликом рукоположења епископа;
· неприкладно понашање, укључујући оптужбе за пожуду и ароганцију.
Као што видимо, тужитељи су се потрудили да прикупе, додуше, лажне, али ипак компромитујуће доказе против светитеља и да га представе у неповољном светлу. Штавише, „Сабор под храстом“ је једногласно осудио светог Јована и осудио га на изгнанство, а цар Аркадије је то одмах одобрио.
Али томе није било суђено да се оствари, пошто се у Цариграду одмах догодио земљотрес, а царица Евдоксија је имала побачај. То је схваћено као знак и Јован је враћен на катедру.
Али то није потрајало. Године 404. Евдоксија је подигла сопствену статуу поред Свете Софије, а Јован је о томе одржао изобличавајућу проповед. Сабор се поново састао, Јована је поново свргао и послао га у прогонство у Пицунду, и он је умро на путу тамо 407. године.
Јована Златоуста трудили су се да оцрне, приписујући му злочине које није починио и искривљујући смисао тих поступака које јесте чинио. Оптужбе на рачун митрополита Тихика не садрже ништа што би бацило сенку на његову побожност и оданост Цркви.
Свети Никифор I Исповедник
Свети Никифор (око 758–828) је био Цариградски патријарх током другог иконоборачког периода у Византији под царем Лавом V Јерменским. Био је изузетан теолог и заштитник иконопоштовања. Никифор је рођен у Цариграду у породици царског секретара Теодора, који је страдао због иконопоштовања у првом иконоборачком периоду под царем Константином V Копронимом, а упокојио се у изгнанству у Никеји. Никифор је стекао добро образовање и заузимао високе положаје на двору царице Ирине, а учествовао је и у раду Седмог васељенског сабора 787. године, на коме је обновљено поштовање икона. После смрти патријарха Тарасија 806. године, упркос недостатку монашког пострига, Никифор је изабран за Цариградског патријарха, што је изазвало незадовољство монаха.
Године 813. на цариградски престо је дошао цар Лав V Јерменин и почео је други период иконоборства. Лав V је покушао да укине декрете VII Васељенског сабора и обнови иконоборачку политику. Патријарх Никифор, чврсто бранећи православно учење, одбио је да призна те промене. Године 815. сазван је сабор на коме су укази VII Васељенског сабора укинути, а патријарх Никифор свргнут и прогнан у манастир Светог Теодора на обали Босфора, где је провео остатак живота и умро 828. године.
У ствари, Никифор је осуђен због поштовања икона, али је формално против њега подигнут и низ других оптужби. на пример:
· незаконито заузимање патријаршијског трона;
· политичка непоузданост;
· антивладина пропаганда;
· проневера црквених средстава.
На први поглед може изгледати да је случај Никифора Исповедника сличан ономе што се данас дешава са митрополитом Тихиком; обојица су пострадали због верности учењу Цркве и светим канонима. Али постоји једна значајна разлика.
У случају Светог Никифора, иконопоштовање је званично проглашено за јерес и, сходно томе, иконопоклоници су кажњени.
Али за митрополита Тихика није речено да се придржава било какве јереси, нити да су канонска правила која се придржавао нетачна. Не, све је то признато као део православног учења и православног предања, али се из неког разлога праћење свега тога кажњава свргавањем с катедре. И опет видимо да против митрополита Тихика нису подигнуте оптужбе које би дискредитовале његову част и достојанство.
Свети Арсеније Мацејевич
Свети Арсеније је рођен 1697. у граду Владимир-Волинском. Након школовања на Кијево-могиљанској академији, примио је монашки постриг с именом Арсеније и почео да служи у Черниговској епархији. Од 1730. бавио се мисионарством у Сибиру. Године 1741. хиротонисан је за епископа сибирско-тоболског, а 1742. године премештен је у Ростовску епархију.
Царица Катарина II је 1763. започела широку црквену реформу, која је претпостављала да ће Цркви бити одузета већина земље и других економских добара. Број манастира и монаха требало је да се смањи, а они који су остали морали би да се финансирају из државне касе према броју запослених који би одобрила држава. Свети Арсеније се усудио да изрази оштро неслагање с тим реформама и упути протест Светом Синоду. Не само да тај протест Синод није подржао, већ је Синод још пријавио Арсенија царици. Катарина је заузврат наредила да Арсеније буде изведен пред суд Синода „због изопачених и узнемирујућих тумачења Светог писма и задирања у мир поданика“.
Године 1763. Арсеније је ухапшен. Испитиван је, суђено му је, лишен је свештеничког чина и послат у прогонство у далеки манастир Ферапонтов. Ту светитељ и сконча у тамници. Године 1918. на Помесном сабору враћено му је архијерејско достојанство, а 2000. године канонизован је као свештеномученик. Нису покушали да га оклеветају или оптуже за неморална дела, али су га теретили за низ политичких злочина. на пример:
· лична увреда царице Катарине II;
· изопачена и узнемирујућа тумачења Светог писма с циљем супротстављања државној власти;
· искривљавање светих текстова ради оправдавања своје политичке позиције;
· изазивање јавних немира.
Другим речима, сви протести које је владика Арсеније исказивао у општењу с разним људима и за које је цитирао Свето писмо, тумачени су тако што су се претворили у увреде на рачун царице и подстицање на побуну. Постоји извесна сличност са случајем митрополита Тихика, али ипак кипарски архијереј није оптужен ни за какве политичке злочине. Сматрало се да његов став подрива ауторитет поглавара Кипарске Цркве, архиепископа Георгија, али се с истим успехом може оптужити и било који други епископ који поштује постове – да подрива ауторитет својих сабрата епископа, који у том погледу нису баш строги.
Закључци
Нажалост, у историји Цркве чести су случајеви кад нарочито ревносно, благочестиво и молитвено свештенство прогоне сабраћа архијереји. Нажалост, често се дешава да се свештенослужитељи ухваћени у нечему неморалном или неприличном извуку и задрже места службе на која су засели. Помаже им њихова способност да се допадну светским моћницима, да се улагују претпостављенима и послушно прате актуелну политику. И обрнуто, принципијелни људи, искрени верници, који воде подвижнички живот и брину се за стадо Христово, налазе се у немилости и бивају подвргавани репресијама.
„Али, као што видимо, случај митрополита Тихика има једну особеност, нетипичну за претходне одмазде над ревнитељима побожности и чистоте вере. Он је буквално окривљен за ту побожност, верност канонима и чистоту вере. И оптужују га да је дискредитовао архиепископа Георгија и друге архијереје. Човек веран православном учењу својом верношћу дискредитује својом верношћу екуменисту.
То је као да оптужите мудра човека да својом мудрошћу дискредитује будалу.
Али у тој ситуацији постоји још једно значење. Пред нашим очима покушавају да прикажу саму чистоту православне вере као нешто застарело, несавремено, штетно за даљи напредак. У ствари, писмо патријарха Вартоломеја Кипарској Цркви, у ком се захтева предузимање мера против Тихика, садржи управо такве формулације: да су ставови Митрополита пафоског о црквеним питањима „архаични и потпуно застарели“.
Неспремност да се моли с представницима јеретичких учења покушавају да представе као мрачњаштво. Неспремност за зближавање с католицима види се као нарушавање јединства Цркве. Неспремност да се учествује у либералном мејнстриму доживљава се као ароганција и охолост.
То је вероватно разлог што митрополит Тихик није оптужен за прекорне радње, као у горе наведеним историјским примерима. Неопходно је да сама православна вера (у својој чистоти и непроменљивости) постане нешто за осуду у очима обичних људи. Тада ће бити могуће предузети следећи корак.
На крају, желимо подсетити на једну епизоду из Јеванђеља, кад је на суђењу код јеврејског првосвештеника један од слугу ударио Христа јер наводно није одговорио првосвештенику како треба. „Исус му одговори: ако сам зло говорио, покажи ми зло; а ако добро, зашто ме удараш?“ (Јован 18:23).
