Ђура Даничић – човек који је научно утемељио Вукову реформу

Данас 14:30
40
Ђура Даничић, српски филолог и преводилац. Фото: СПН Ђура Даничић, српски филолог и преводилац. Фото: СПН

Ђура Даничић био је један од најзначајнијих српских филолога, најближи сарадник Вука Стефановића Караџића и преводилац Старог завета, чији је рад трајно уобличио српски књижевни језик.

У историји српске културе, филологије и науке 19. века, Ђура Даничић заузима једно од најважнијих места као научник који је дао пресудан допринос победи Вукове језичке реформе и утемељењу савремене српске лингвистике. Као филолог широког образовања, лексикограф, преводилац Светог писма и историчар српског језика, Даничић је својим вишедеценијским радом поставио научне основе на којима почива данашњи српски књижевни језик. Његова улога у културном препороду српског народа није се завршила само на полемичкој одбрани народног језика, већ се огледала у капиталним речницима, граматичким расправама, издањима старих српских споменика и преводилачким подухватима који су трајно обогатили националну писменост и научну мисао.

Рођен је 6. априла 1825. у Новом Саду као Ђорђе Поповић, у породици православног свештеника Јована Поповића и мајке Ане. Основну школу и нижу гимназију похађао је у родном Новом Саду, док је више разреде гимназије завршио у Пожуну, данашњој Братислави, где је дошао у непосредан додир са словачким и словенским реформским круговима. Након завршене гимназије студирао је права у Пешти, а потом је 1845. године прешао у Беч. Управо је боравак у аустријској престоници био пресудан за његов животни и научни пут, јер се ту упознао са Вуком Стефановићем Караџићем и истакнутим словеначким славистом Францом Миклошичем. Под њиховим снажним утицајем напустио је студије права и у потпуности се посветио словенској и српској филологији.

Преломна 1847. година, која се у српској културној историји сматра годином победе Вукове језичке реформе, обележена је и првим великим научним наступом младог Ђуре Даничића. Те године објавио је чувену полемичку и научну расправу „Рат за српски језик и правопис“, потписавши је први пут псеудонимом Ђура Даничић, по имену ускочког јунака из народне песме, и то из бојазни да аустријске власти не прогоне његову породицу у Угарској. У овој расправи Даничић је на строго научан, јасан и аргументован начин побио примедбе противника Вукове реформе, нарочито Јована Хаџића, доказавши да је народни језик једини природан основ за развој српске књижевности и писмености.

Поред одбране фонетског правописа и народног језика, Даничић је у Бечу постао најближи Вуков сарадник на изради другог издања „Српског рјечника“, објављеног 1852. године. Својим изванредним познавањем граматике, акцената и старих српских текстова, Даничић је помогао да ово издање достигне највиши европски лексикографски ниво. Истовремено је започео и свој велики преводилачки рад. Својим преводом Старог завета на српски народни језик употпунио је Вуков превод Новог завета из 1847. године. Даничићев превод Старог завета, који је у целини објављен 1868. године, одликује изузетна језичка чистота и лепота израза, те до данас остаје једно од темељних остварења српске преводилачке културе.

Током педесетих и шездесетих година деветнаестог века Даничић је обављао низ одговорних просветних, научних и државних дужности у Кнежевини Србији. Био је библиотекар Народне библиотеке у Београду, секретар Друштва српске словесности и професор на Лицеју и Великој школи, где је предавао историју српског језика и књижевности. Својим предавањима и научним студијама, међу којима се истичу „Мала српска граматика“, „Српска синтакса“, „Облици српскога језика“ и „Историја облика српскога или хрватскога језика“, поставио је темеље савремене српске граматичке науке. Посебну пажњу посветио је и проучавању српског акценатског система, који је описао са изузетном прецизношћу и системском јасноћом.

Велики део свог научног рада Даничић је уложио у прикупљање, проучавање и објављивање средњовековних српских књижевних и правних споменика. Приредио је критичка издања житија српских владара и архиепископа, међу којима су житија Светог Саве Теодосија и Доментијана, житије Светог Симеона Стефана Првовенчаног, као и „Животи краљева и архиепископа српских“ архиепископа Данила Другог. Поред тога, приредио је и издање „Никољског јеванђеља“ и „Законика цара Стефана Душана“, омогућивши научницима приступ поузданим текстовима из српске прошлости. Као круна његовог рада на историјској лексикографији настао је тротомни „Рјечник из књижевних старина српских“, објављен између 1863. и 1864. године, који и данас представља незаобилазни приручник за све истраживаче српског средњег века.

Ђура Даничић играо је важну улогу у потписивању Бечког књижевног договора 1850. године. Овај договор потписали су српски, хрватски и словеначки филолози у циљу нормирања заједничког јужнословенског језика. Као основа књижевног језика изабран је ијекавски изговор штокавског наречја, најраспрострањенији међу Србима. Ђура Даничић је 1866. године прихватио позив да пређе у Загреб и постане први секретар новоосноване Југословенске академије знаности и умјетности. У Загребу је боравио у два наврата и покренуо израду великог историјског „Рјечника хрватскога или српскога језика“, лично обрадивши прве свеске до слова Б, док је Академија наставила објављивање овог капиталног дела деценијама након његове смрти. Упоредо са тим послом, наставио је да одржава блиске везе са београдским научним круговима, залажући се за доследну примену Вукових језичких начела.

Након вишегодишњег боравка у Београду, где је од 1873. до 1877. године поново предавао на Великој школи и уживао велики углед међу студентима и колегама, Даничић се вратио у Загреб како би наставио захтеван рад на великом академском речнику. Исцрпљен дугогодишњим непрекидним научним радом и скромним животом посвећеним искључиво књизи и истраживању, преминуо је у Загребу 17. новембра 1882. године, у педесет осмој години живота.

Његови посмртни остаци су убрзо пренесени у Београд и сахрањени на Марковом гробљу, а касније пренети на Ново гробље, уз највише државне почасти. Дело Ђуре Даничића остаје трајни темељ српске филологије, културе и просвете, сведочећи о снази научнog прегалаштва посвећеног очувању, проучавању и усавршавању матерњег језика и националне писмености.

СПН је раније писао о Анастасу Јовановићу, великану српске фотографије, литографије и уметности.

Ако сте приметили грешку, обележите неопоходни текст и притисните на Ctrl+Enter или Послати грешку, да о томе обавестите редакцију.
Ако пронађете грешку у тексту, изаберите је мишем и притисните Ctrl+Enter или ово дугме Ако пронађете грешку у тексту, истакните је мишем и кликните на ово дугме Истакнути текст је превише дуг!
Читајте и...