Кнегиња Милица и мудрост која је сачувала српску државу
Пре тачно 621 годину, 11. новембра 1405, упокојила се кнегиња Милица, супруга кнеза Лазара, мајка деспота Стефана и владарка која је у најтежим тренуцима очувала државу и народну духовност.
Српски народ се на овај дан сећа кнегиње Милице, потоње монахиње Евгеније, једне од најзначајнијих и најзнаменитијих владарки у читавој историји српског народа. Њен живот и деловање смештени су крајем четрнаестог и почетком петнаестог века, у период обележен драматичним недаћама након Косовске битке, али и великим духовним, уметничким и градитељским успоном који је поставио темеље за опстанак српског идентитета. Кнегиња Милица није била само владарева супруга и мајка, већ мудра државница, талентована књижевница, вешт дипломата и велики ктитор, која је у судбоносним временима преузела одговорност за судбину читавог народа и успела да сачува српску државу од потпуне пропасти.
Рођена око 1335. године, Милица је потицала из славне династије Немањић. Била је ћерка кнеза Вратка, у народној поезији познатијег као Југ Богдан, који је био директни потомак Вукана Немањића, најстаријег сина Стефана Немање. Ово племенито порекло пружило јој је високо образовање, духовно васпитање и дубоко познавање државничких послова још током боравка на двору цара Душана и цара Уроша. Удајом за Лазара Хребељановића око 1353. године, Милица је постала део породице која ће након распада Српског царства преузети водећу улогу у очувању српских земаља. Из овог брака рођено је осморо деце, пет кћери и три сина, чијим браковима су успостављене изузетно важне династичке везе са водећим дворовима у овом делу Европе.
Преломни тренутак у животу кнегиње Милице догодио се 1389. године, на Видовдан, када је у славној Косовској бици погинуо њен супруг, кнез Лазар, заједно са великим делом српског племства. Након ове велике националне трагедије, Србија се нашла у изузетно тешком политичком, војном и економском положају, притиснута османским продорима са југа и нападима угарског краља Жигмунда са севера. Будући да је њен најстарији син Стефан још увек био малолетан, кнегиња Милица је мудро и одлучно преузела управљање државом као регенткиња, суочавајући се са задацима који су захтевали изузетну политичку способност, дипломатску вештину и личну жртву зарад виших државних интереса.
Да би сачувала земљу од потпуног пустошења и уништења, кнегиња Милица је донела тешку, али неопходну одлуку да прихвати вазалне обавезе према османском султану Бајазиту. Догађај који најбоље показује њену личну жртву било је давање најмлађе ћерке Оливере у султанов харем, што је осигурало мир и унутрашњу аутономију Моравској Србији током изузетно опасних година. Кроз преговоре са Османлијама и личне дипломатске мисије, попут њеног одласка у Једрене, Милица је успела не само да сачува границе Србије, већ и да пренесе мошти Свете Петке у Београд, што је имало огроман духовни и морални значај за народ који је страдао у ратним сукобима.
Када је Стефан Лазаревић постао пунолетан и преузео престо, кнегиња Милица се није повукла из политичког живота, већ је наставила да му помаже као искусна саветница и дипломата. Након неколико година замонашила се у својој задужбини, манастиру Љубостињи, узевши монашко име Евгенија, а касније и велику схиму под именом Јефимија. Са другим властелинским удовицама створила је важан духовни и културни центар у Љубостињи, где се развијала преписивачка делатност, вез и књижевност. Њено дело „Молитва матере“ спада у сам врх српске средњевековне лирике, одражавајући њену дубоку побожност, мајчинску бригу и државничку одговорност према народу и свом сину, деспоту Стефану.
Градитељски и ктиторски рад кнегиње Милице оставља трајан печат у српској архитектури и уметности. Манастир Љубостиња, чија градња је кренула пред сам Косовски бој и настављена у наредним деценијама, представља једно од најлепших остварења српске средњевековне градитељске баштине. Поред тога, кнегиња Милица је богатим даровима помагала манастире на Светој Гори, као и Студеницу, Високе Дечане и друге светиње, чиме је наставила ктиторску традицију светородне лозе Немањића. Њен двор и манастир били су отворена врата за све избеглице, уметнике, преписиваче и духовнике који су бежали пред турским освајањима из јужних српских и византијских области.
Константин Филозоф, биограф деспота Стефана, оставио је у свом Житију непроцењив опис кнегиње Милице: „Достојна славе и веома мудра мати, која је превазилазила многе изабране матере, оставши, као што каже Соломон, храбра жена, имала је све врлине, као што знају сви око ње који су поцрпли милост из њезине руке и који су се надали да је приме. Али будући у толикој власти, знала је и светске (ствари) у којима је тешко снаћи се; и по лепоти беше не само жена, него и Дисејс (Одисеј) многи у саветима. А ко ће побројати божанствене и свештене украсе и дарове црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући такву (њезину) спрегу са онима који гледају ка једином Богу и како делима превазилази заповести...“
Упокојила се 11. новембра 1405. године у свом манастиру Љубостињи, где се и данас чувају њене свете и чудотворне мошти. Српска Православна Црква је касније канонизовала кнегињу Милицу као преподобну Евгенију (Јевгенију), прослављајући је као заштитницу породице, снажну владарку и стуб српског народа у преломним историјским временима. Кнегиња Милица остаје упамћена као жена непоколебљиве вере, државничке мудрости и дубоке пожртвованости која је успела да проведе српски народ кроз таму најтежих искушења.
СПН је пренео беседу Патријарха српског Порфирија, који је рекао да свако поколење има своје Косово, а свако од нас свој лични избор.
