Светиње Санкт Петербурга очима једног Србина

У суботу, 7. јуна 2025.године српски туриста је посетио храм Спаса на Крви.

Као од колача и чипке, на обали канала Грибоједова, уздиже се храм, брат московског Храма Василија Блаженог, симбол Санкт Петербурга. Спас на крви - место на коме је убијен руски император повезује се са многим легендама, попут тајанствене иконе која има моћ прорицања будућности, распадом Совјетског савеза и подводним крстовима.

Овај деветокуполни храм, споменик архитектуре који је данас уједно и музеј, у саставу је комплекса државних музеја-споменика "Исакијевски сабор", има упечатљиву историју.

Храм Спас на Крви сазидан је на месту на коме је 1. марта 1881. године убијен руски император Александар II. Наиме, одмах након трагичног догађаја градске власти наложиле су да се на месту на коме је убијен сазида мало спомен обележје.

Међутим, нови император, Александар III, наследник Александра II наредио је да се уместо тога сагради велелепни храм. И не само то - било је наложено да се место на коме је његов отац убијен сачува унутар будућег храма, па тако и дан данас стоји нетакнуто место на коме је проливена крв великог руског императора.

 

Храм је деценијама био "окован" грађевинским скелама, а почетком деведесетих година међу грађанима је постојало веровање да ће оног момента када са њега скину грађевинске скеле, Совјетски савез да се распадне. Неко ће рећи да је ово чиста коинциденција, али, 1991. године када су скеле коначно скинуте са храма, Совјетска власт је заиста и пала.

Према легенди, за време трајања револуције, са купола храма скинути су крстови, а грађани су их потопили на дно канала Грибоједова, на чијој се обали храм налази, како би их сачували од бољшевика. Када је опасност прошла, а храм почели да рестаурирају, никако нису могли крстове да пронађу. Тада је случајни пролазник пришао мајсторима и рекао да крстове потраже на дну канала. Иако зачуђени и скептични, радници су га послушали и на опште чуђење, нашли их управо тамо.

Наш пријатељ истиче како је посебан осећај видети ову светињу уживо и како не може да каже да ли је храм лепши споља или изнутра. Током обиласка, имао је чак прилику да поразговара са једним свештеником од кога је и слушао о овој светињи.

Дан касније, 8. јуна 2025. године на Тројицу српски туриста је посетио још две велике светиње и храма Санкт Петербурга, а то су Казански и Исакијевски храм.

Казански храм такође познат и као Катедрални Храм Богородице Казанске налази се  на Невском проспекту у Санкт Петербургу. Она је посвећена Богородици Казањској, једној од најцјењенијих икона у Русији.

Архитекта Андреј Воронихин моделовао је овај храм по узору на базилику Светог Петра у Риму.

Након што је Наполеон напао Русију 1812. године, командант генерал Михаил Кутузов молио се пред иконом Казанске Мајке Божије за помоћ. Након Отаџбинског рата, Руси су катедралу доживљавали пре свега као спомен на победу над Наполеоном.Сам Кутузов је је сахрањен у овом храму.

Борис Орловски је 1837. године дизајнирао две бронзане статуе Кутузова и Барклај де Толија које стоје испред катедрале.

Туриста из Београда је и од овог велелепног храма остао без даха. Стрпљиво је стајао у реду у чекао да се на овај велики празник и оног поклони чудотворној икону Казанске Мајке Божије.

Из Казанског сабора, путник из Србије се упутио ка Исакијевском сабору.

Храм светог Исакија у Петербургу, познатији као Исакијевски храм (на руском „Исаакиевский собор“), јединствен је спомених архитектуре. Император Александар Први иницирао је изградњу овог храма на месту цркве која се ту раније налазила. На конкурсу за најбољи пројекат победио је француски архитекта Огист Монферан. Храм је грађен 40 година. Свечано је отворен у јуну 1858. године. Ову цркву су опевали многи песници и писци, фасцинирани њеним огромним размерама. На пример, Фјодор Тјутчев је писао:

„Гледао сам стојећи на обали Неве
Како се кроз мраз и маглу,
Сија златна купола ,
Исакија-горостаса“.

Храм светог Исакија је 1928. године претворен у музеј. Прва изложба је била посвећена историјату изградње храма. У време рата у ову цркву су евакуирана уметничка дела из других градских музеја. Немачка артиљерија је користила Исакијевски храм као оријентир и зато га није гађала. Од 1931. до 1986. године испод куполе цркве висило је најтеже Фукоово клатно на свету. То је справа која показује како се Земља окреће око своје осе. 

Сада се богослужења врше само у једном споредном олтару, док се службе у централном олтару врше само на велике црквене празнике. Још увек су приоритет екскурзије и туристичке услуге. 

Храм је висок 101,5 метара. После Петропавловског храма то је највише здање у Петербургу. На висини од 43 метра налази се спољни балкон са стубовима са ког се пружа поглед на цео град. То је једна од најпосећенијих знаменитости Петербурга. За украшавање унутрашњости храма утрошено је 400 кг злата, 16 тона малахита, 500 кг лазурита и 1.000 тона бронзе. 

Храм је украшен скулптурама анђела, јеванђелиста и апостола. На балустради главне куполе налазе се 24 скулптуре анђела и арханђела. 

Следећег дана, 9. јуна 2025. године се туриста из Београда упутио у Кроншадт, градић недалеко од Санкт Петербурга. Он је ту посетио величанствени Морски Никољски храм.

Један од најлепших православних руских храмова, Морски Никољски храм, налази се управо у Кронштадту, а он се уједно сматра и последњим и најкрупнијим морским храмом који се изградио у време Царске Русије. Први пут се његова изградња спомињала још давних 30-их година 19. века, али је од идеје до постављања првих темеља прошло пуних седам деценија.

Саграђен од белог камена и украшен позлаћеним куполама, овај храм је испрва требало да буде споменик поморцима који су своје животе изгубили у биткама, бранећи руску земљу. Касније је његова намена преиначена, а храм постао јавно добро које припада Руској православној цркви. Прва литургија одржана је тек 2005. године, а од тада се редовно одржавају богослужења.

У уторак 10. јуна 2025. године, наш познаник је посетио Смољни храм Васкрсења Христовог. То је типичан пример како Срби замишљају руске храмове.

Једно од архитектонских ремек-дела Санкт Петербурга, храм Смољни Васкрсења Христовог, почео је да се гради по налогу царице Јелисавете Петровне. У манастиру при храму планирала је да дочека старост, али је изградња, чији је првобитни пројекат припадао Растрелију, трајала скоро сто година. Током периода градње, спољашњост је упила обележја не само препознатљивог елизабетанског барока, већ и класицизма, и тако се претворила у јединствену творевину руске архитектуре.

Само ово путовање и могућност да посети ове светиње представља за нашег познаника остварење сна. Он се нада да ће још неко уживати као и он, макар читајући овај чланак и гледајући слике са овог предивног путовања.

Раније је СПН писао о српском наслеђу Санкт Петербурга.