Три живота – један завет: на вечној стражи на Зејтинлику

Пре две године, на данашњи дан, 2. јула 2023, завршила се једна ера. Упокојио се деда Ђорђе, легенда и див међу јунацима нашег народа данас – трећа генерација чувара српског војног гробља на Зејтинлику из породице Михајловић.

Као унук првог Михаиловића, Саве, чувара српског војничког гробља Зејтинлик, који је својим рукама сакупио остатке хиљада спрских војника који су пали на Солунском фронту, деда Ђорђе је свих својих 95 година провео на Зејтинлику.

Није имао сина-наследника, а за живота жарка жеља му је била да добије српски пасош, који није имао. При крају живота – изразио је још једну жељу: да га сахране на Зејтинлику, у српској униформи, заједно са оцем и дедом који се покоје под једним крстом.

Ђорђе је недуго пред крај живота успео да добије српски пасош. Испунила му се и друга жеља: био је сахрањен на Зејтинлику, где је цео живот „'одио међ јунацима“, примао наше ходочаснике.

Не знамо да ли је деда Ђорђе успео да искористи пасош и оде у своју вољену Србију, о чијој је важности говорио читавог живота. Али знамо да му је иста та Србија ишла "на ноге" са својим људима, који су долазили на Зејтинлик да упале свећу, да пусте сузу, да чују причу или је испричају свакоме ко је имао ухо да је чује.

Најпре су то били, по његовој причи, преживели ратници, који су долазили да помену и поклоне се ратним друговима. Било је и људи који су се клањали својим прецима. С временом, ипак, када су се стари ратници упокојили, почели су да долазе њихови потомци.

Деда Ђорђу било је драго да види сваког Србина који је дошао овамо и потврдио да сећање на јунаке, на хероизам и на велику жртву живе и данас.

С временом, Ђорђе је и сам постао легенда. Увек се трудио да сваког српског намерника, и сваког поклоника сенима наших мученика дочека с ракијицом – за покој јунака и здравље потомака, под маслином, око које су милеле корњачице.

Дочекивао је с искреном добродошлицом, топлом речи и много живих прича о војницима и тим данима велике жртве. То је оно што му је било најважније, да што више искустава и прича остане да живи, да се не заборави. Често је говорио и поезију.

Деда Ђорђе је рекао следеће:

"Hе заборави, сине, никада бол са којим су наши, српски војници, хранили чежњу за повратком кући, робовали крваво парче своје земље да би се у њу вратили. Да загрле породице које их нису дочекале, децу, која их нису упамтила. Данас ја ово говорим њиховим потомцима.

Они плачу, кажу: ’Да им се барем овим сузама одужимо.’

Ја те сузе поштујем, али их не волим. Одговорим им: ’Децо, ваш дуг није да плачете, већ да не заборавите јунаке. Ниједан народ није имао среће у забораву таквих ратника.’"

Ђорђе се родио 1. маја 1928, исте године кад је његов деда Сава умро. Сава је из Боке Которске добровољно пошао са српском војском преко Албаније, узевши пушку. Преживео је све муке, глад, болести, нападе...

Дошао је до Солунског фронта, и кад су све битке прошле, својим рукама је сакупио кости хиљаде српских војника и одбио да се више одваја од њих.

Остао је на Зејтинлику, на висоравни где је било српско војноболничко гробље, чувајући земне остатке својих другова. Умро је 1928, исте године кад му се родио унук Ђорђе, последњи од чувара Зејтинлика из те породице.

Две године касније, 1930, држава Србија започиње изградњу спомен-костурнице на Зејтинлику – на тој висоравни коју је поклонила Грчка и ослободила изградњу и материјале свих намета и пореза.

Наследио га је Ђуро, Ђорђев отац и чувао гробље до 1961. Он је за време Другог светског рата успео да одбрани меморијални комплекс од нацистичке пљачке.

Ђорђе је проходао међу алејама на Зејтинлику и цео живот провео тамо. Често је и спавао међу гробовима српских војника са Солунског фронта, од којих ни његов деда није хтео да се одваја.  

Ђорђе је за живота постао легенда. Када се две године пред смрт повукао са своје часне и свете дужности, наши поклоници наставили су да му долазе под прозоре и поздрављају га. Поздрављао је и он њих, до самог свог краја.

Данас га посећују на Зејтинлику, заједно с његовим прецима и свим сенима које су три генерације Михаиловића с потпуном посвећеношћу и преданошћу чувале читавог живота.

Деди Ђорђу хтели су, али нису поставили спомен бисту на Зејтинлику, да други јунаци тамо не би били засењени. Ипак, о њему је написана књига и снимљен документарни филм.