Спасовдан у Београду кроз векове: величанствена звона са Врачара
Београд је 29. маја 2025. прославио своју градску славу Вазнесење Господње – Спасовдан. Врхунац прославе је Спасовданска литија.
Ове године благословиле су га мошти – рука Св. Саве и молебан који је служен у заветном храму светитеља. Долазак литије до Храма Св. Саве огласила су његова величанствена звона.
Вазнесење Господње – Спасовдан, 29. маја 2025, као и обично – прослављено је светом Литургијом, великом Спасовданском литијом, која је последњих година – осим времена одржавања, променила и путању.
Међутим, задржала је оно најбитније – смисао: молитву Васкрслом Господу који се вазнео на небеса – за спасење, мир, сваки раст и напредак, као и за покој душа палих бранилаца престонице кроз векове.
Литију сваке године предводи Патријарх с архијерејима, свештенство и монаштво Архиепископије београдско-карловачке и других епархија (рецимо, из Хиландара, Високих Дечана и других светиња).
Ове године, у Литији је Београдом прошла једна од највећих светиња нашег народа – лева шака Светог Саве, првог Спрског архиепископа која се чува у манастиру Милешева.
Часни крст Господњи на челу литије увек носи неко од заслужних појединаца. Ове године, то је Ренато Грбић, алас и власник ресторана под Панчевачким мостом, који је из смртоносних дубина Дунава спасао тридесет троје људи.
Спасовдан и Београд су једно
Спасовдан је градска слава још од 1403, кад је деспот Стефан Лазаревић, син св. великомученика Лазара престоницу Србије први пут пребацио у Београд.
Град је тад посвећен Пресветој Богородици, а као градска слава установљен је Спасовдан – као символ уздизања из пепела, неуништиве наде и вере у боље сутра.
Спасовдан је у Срба одувек био веома значајан.
Важност Спасовдана још тад је била дубоко утемељена у историјским приликама и традицији. Чак и историјски документи сведоче о томе. Душанов законик, који је до дана данашњег један од најважнијих правних докумената у овом углу света, донесен је на Спасовдан 1349, а допуњен исто тако на Спасовдан пет година касније.
Прослава Спасовдана по ослобађању од Турака
После ослобађања од Турака, Београд је започео традицију прославе своје крсне славе на начин као што је и данас слави.
За осмишљавање такве прославе заслужан је Митрополит београдски Михаило Јовановић, који је предложио и изградњу Вазнесењске цркве у центру као градске.
Литија је почела 1862, а Вазнесењска црква изграђена је годину дана касније. У њој се и данас чува барјак Управе града Београда из 1938. с речима везеним златним нитима: „Ко крсно име слави – оном и помаже“.
По старој традицији, ишло се од Вазнесењске цркве кроз Улицу кнеза Милоша, Краља Милана, Теразијама, Париском и Улицом кнеза Симе Марковића до Саборне цркве Св. архангела Михаила и Патријаршијског двора. Затим се преко Зеленог венца враћала до Вазнесењске цркве.
Три пута се заустављала – код Теразијске чесме, извора воде, где су узношене молитве за здравље Београђана. Затим, код Патријаршијског двора и Саборне цркве, молили су се за мир, напредак и поштеду Београда од страдања. Треће место на ком су се заустављали била је порта Вазнесењске цркве, где се стајало по трећи пут и где су узношене молитве за покој душа палих бранилаца Београда кроз векове.
Београд, Спасовдан, ратови
На Спасовдан 1939, Београд је добио и највише ратно одликовање – Карађорђеву звезду с мачевима 4. степена, за Голготу и заслуге у Првом светском рату.
Нажалост, много је заборављено о Голготи наше престонице у том рату, страдањима цивила и пожртвовању, како војске, тако и становништва у његовој одбрани. За хероизам, наш главни град добио је Легију части 1924. коју је предао маршал Франше Д'Епере, који је командовао пробојем Солунског фронта.
Легија части градовима се не додељује тек тако. Током одбране града, страдања, уништење и јунаштво, како војске тако и становништва, у Првом светском рату су били толики, да је један од само пет градова на свету који су носиоци тог одликовања. Ради сликовите илустрације, рецимо да је Легију части 1984. добио и Волгоград (у Другом светском рату – Стаљинград).
На дан почетка рата у Краљевини Југославији, и немачког бомбардовања Београда 6. априла 1941, уз саму Вазнесењску цркву налазило се склониште од бомби укопано под улицу Кнеза Милоша. Ту су и природне пећине у рељефу престонице, где је спас покушало да нађе неколико стотина Београђана свих узраста. Међутим, бомбе су их, на велику жалост, нашле и тамо.
Сећање на тај догађај чува велики гранитни крст у порти Вазнесењске цркве. Зато је то молитвена „станица“ на путањи литије кроз срце главног града, где се узносе молитве за пале браниоце престонице.
Гранитни крст у порти Вазнесењске цркве. Фото: ФБ страница Београд
Рат после рата: победа љубави, саосећања и благости
Ни ратне године 1941-45. нису зауставиле литију. Нажалост, како то обично бива - зауставили су је „своји“.
Године 1947, млади припадници СКОЈ-а каменовали су литију, а затим су је забраниле комунистичке власти.
Нове литије није било све до 1992 – кад је наш вољени отац, блаженопочивши Патријарх Павле, обновио традицију Спасовданских литија.
Многи Београђани (углавном насељени у престоници после Другог светског рата) тада по први пут чују и за литију, а неки чак и за то да Београд има своју славу.
Колико су се систематски комунисти трудили да избришу траг свакој православној традицији сведочи управо то, што су чак и многи који су се одазвали позиву и кренули у Литију тада то схватали просто као некакву шетњу. Демонстрација по улицама Београда у то време било је више него довољно, па су неки покушавали и да певају, причају, забављају се, узвикују пароле – не знајући да се ради о молитвеном ходу.
Али уз много љубави, стрпљивих и ненаметљивих поука, наш вољени Патријарх – живи светитељ, којим нас је Господ благословио, сачувао и тешио у тим мрачним годинама – постизао је своју пастирску мисију.
Са све већим бројем Београђана и других људи добре воље у Спасовданској литији, повећавала се и њихова свест и разумевање у каквом ходу учествују, ко је пре њих исто тако ходао и шта значе сви крстови, барјаци, иконе и мошти за којима су ишли у Литији.
Литија је ишла чак и под претњом НАТО бомби.
Једина година кад није било традиционалне литије за Спасовдан, била је година немилих ограничења и затварања у пандемији 2020. Ипак, градска слава прослављена је и тада, само у ужем кругу људи.
Од 2021, с новим Патријархом, литија је променила путању, па сад од Вазнесењске цркве иде ка Храму Св. Саве, и то у поподневним часовима, када може да јој се придружи већи број људи.
Величанствена звона с Врачара
А литија 2025. учинила нам се као посебно свечана – будући да је благословљена присуством светих моштију нашег првог Архиепископа, који је несумњиво међу најзаслужнијима за то што Срби и Србија и дан данас имају свој идентитет, државу и Цркву.
Зато није ни чудо што су Турци у зверским нападима на Милешеву и на мошти светитеља покушавали на сваки начин да угуше српски борбени дух и православни идентитет.
Изабравши добро видно место – да га виде и побуњени Срби у Банату, преко Дунава – решили су да спале мошти светитеља, учинивши велики зулум над манастиром Милешева и братством, као и недужним народом с ове стране реке.
Видели су последицу на коју нису рачунали. Одговор на њихово варварство био је можда и најизразитија српска карактерна црта, инат.
На том добро видљивом месту данас се над Београдом уздиже један од највећих храмова на свету уопште, као символ Православља, Светосавља и верности Срба својим коренима и вековним традицијама и у модерном времену.
Спасоносни Спасовдан
Нажалост, Турци нису били једино такво искушење у нашој историји. Ту су многе струје са Запада, многи крвави и мучки напади из околних земаља, ратови, комунистичка власт...
Изненађујуће систематичан је труд непријатељских власти да све што могу од православних и изворно српских традиција избришу из народног сећања. Служили су се репресијама, физичким ликвидацијама, преписивањем историје, прећуткивањем, али и отвореним лажима.
На сву срећу, тај труд није уродио плодом. Бар не сасвим.
И баш као што каже стари барјак из 1938, и како сведочи наше усмено и писано предање – „Ко крсно име слави – оном и помаже“.
Срби славе своје крсно име одвајкада, у миру, у рату, у рововима, логорима, у глади и болести – а утолико више у миру, радости, заједништву.
Ту не треба заборавити и небројене хорове душа у невидљивој Цркви, оној која већ ликује на небесима, која заједно са нама хода у спасоносној Спасовданској литији о крсној слави главног града и стоји на молитви с нама за сваку свету Литургију.
Зато ћемо завршити молитвом светог владике Николаја, чије су мошти пре две године биле на челу литије у главном граду: „Дај Боже да се Срби обоже, сложе и умноже“.
Упућујемо и добре жеље за мир, слогу, напредак и благостање свој православној браћи широм света.
Христос се вазнесе! Ваистину се вазнесе!
