Катакомбе: подземни живот хришћана јуче и данас

Martyrs in the catacombs. J. Leneve, 1855. Photo: wikipedia.org

Не само хришћанске, већ и јеврејске и паганске традиције повезане су са катакомбама. Људи никада нису живели у катакомбама, већ су их користили првенствено за сахрањивање мртвих. Такође су грађени не свуда, већ само тамо где су били одговарајући геолошки услови. Поред чувених катакомби Рима, слични подземни ходници створени су и на острвима Сицилија и Малта, као и у Египту, Тунису, Галији, Палестини итд.

Најважније је да је управо у катакомбама дошло до формирања хришћанског обреда сахрањивања, литургије, као и традиције поштовања светаца и настанка иконографске уметности.

Хришћанска антропологија и сотериологија* одиграле су пресудну улогу у изградњи и развоју катакомби. С једне стране, хришћани су тело третирали као творевину доброг Бога, саставни део људске природе да је „веома добро“. С друге стране, тело умире само за неко време, јер је предодређено за будуће васкрсење и сусрет са Спаситељем током Другог доласка. Стога је са ширењем хришћанства традиција кремирања тела почела полако да нестаје. Постојала је потреба да се пронађу места за сахрањивање.

У почетку су катакомбе биле мешовите (тј. хришћани, Јевреји, пагани и митраисти су могли да буду сахрањени у истој катакомби), али су постепено хришћанске заједнице почеле да купују сопствене парцеле за одвојену хришћанску сахрану. Хришћани нису уређивали уобичајена за нас гробља. То се догодило на прелазу из ИИ-ИИИ века, када су се појавиле најпознатије и највеће катакомбе Светог Калиста у Риму и Светог Јануарија у Напуљу.

Катакомбе Светог Калиста (назване по римском бискупу који је заузимао седиште од 217. до 222. године) су прве такве структуре тунелског типа. Ископани су на локалитету у близини чувеног Апијевог пута у близини Рима. По ободу земљишног простора хришћани су правила галерије и копали попречне пролазе између њих, у којима су у више слојева правила нише (локуле) за сахрањивање тела.

Већ смо приметили да су катакомбе првобитно градили и користили не само хришћани, већ до краја трећег века такве јеврејске и паганске структуре практично не постоје. У то време су још увек постојала насумична мешовита места сахрањивања, али је однос хришћанских и паганских натписа у њима био, респективно, 600: 1.

Издавањем Миланског едикта (313) почиње убрзан процес формирања традиције поштовања мученика. Папа Дамас је забранио изградњу било каквих објеката изнад катакомби, а храмови су уређени у катакомбама на местима сахрањивања мученика или на земљи у близини њихових сахрањивања. Овај период је такође значајан по доградњи и разним унапређењима подземних пролаза изградњом степеница, формирањем плафонских лукова и светиљки – специјалних бунара за сунчеву светлост и свеж ваздух за приступ пећинама. Истовремено, многи епитафи су замењени опширнијим описом мученичког деловања и песничким излагањем.

Римске катакомбе су се на крају протезале дуж сеоских путева пет километара, мењајући чак и предграђе. Док су некада постојале приватне даче и виле, сада ово подручје постаје друштвено значајно. Све је то због чињенице да је у древним временима сахрањивање унутар града било забрањено. Једини изузетак су египатске катакомбе, на пример, у Александрији није било такве забране.

Ситуација се променила средином ВИ века, када се, с једне стране, становништво градова смањивало, а самим тим и потреба за великим гробљима. С друге стране, због ратне опасности било је дозвољено сахрањивање људи унутар полиса. Међутим, то није утицало на однос хришћана према катакомбама као светим местима: поред њих је настављена изградња храмова и манастира, а све већи број ходочасника хрлио је ка моштима мученика.

У следећем седмом веку појавили су се такозвани итинерари – водичи који показују како и где пронаћи одређену гробну или катакомбну цркву. Истовремено се наставља украшавање подземних хола сликама, а последње трагове декорације катакомби истраживачи приписују крају ВИИИ - почетку ИКС века.

Међутим, ово доба је било време опадања катакомби. Већ у 7. и 8. веку почеле су да се преносе мошти из тамница у градске храмове. На пример, за време папе Бонифација ИВ (ВИИ век) из катакомби је изнето чак тридесет кола са моштима, док је за Пасхала И (ИКС век) – 2300 посмртних остатака мученика. Током средњег века, неки ретки хришћани су још увек посећивали катакомбе све док интересовање ходочасника није потпуно избледело до четрнаестог века, и они су били потпуно напуштени. Нови талас интересовања за катакомбе јавља се развојем хришћанске археологије, тј. у КСВ-КСВИ веку.

Пошто смо поменули да катакомбе нису биле само хришћанске, вреди напоменути да се њихово порекло везује за такозване хипогеје – мале гробнице које су биле распрострањене на Медитерану много пре Христовог рођења.

Уређење катакомби зависило је од квалитета стене. Рим, на пример, стоји на туфу – лаганој, порозној стенској формацији, у овом случају вулканског порекла, што омогућава њену обраду без много физичког напора. Неке катакомбе су проширене хипогејима, неке напуштеним каменоломима. Многи су изграђени од нуле ударањем о падину или равну стену.

По правилу, на почетку изградње није било плана за катакомбе, а проширивале су се само по потреби. Понекад је то била изградња нових ходника, а понекад продубљивање пода да би се формирали нови редови локуса. За најпоштованије чланове заједнице направљене су кабине – посебне полигоналне просторије у које су тела смештена у камене саркофаге.

Занимљиво је да је постојао посебан положај за изградњу катакомби – копач, који се сматрао веома поштованим. Дужности копача су укључивале не само изградњу подземних ходника и просторија, већ и одговорност за продају гробних места, као и организацију самог процеса сахране.

*   *   *

У закључку, да вас подсетим да хришћани нису живели нити се скривали у катакомбама: оне су биле сахране, молитве, богослужења, окупљања, али ништа више. Дакле, појам „катакомбне цркве“ се појавио тек у двадесетом веку, а данас тај термин користе расколнички фанатици који копају подруме и тамо терају своје преварене следбенике, потпуно их лишавајући нормалног живота. Ови актери немају везе ни са правим катакомбама, ни са правим хришћанским животом.

* Сотериологија – теолошка доктрина о човековом спасењу.

Pročitajte takođe