Како исцелити осакаћену душу

Healing the crippled woman's soul. Fresco. Photo: zlatoust-kharkov.church.ua

Јеванђелско читање о исцељењу жене савијених леђа, која се осамнаест година није могла усправити, подстакла је размишљања о мојој сопственој осакаћеној души.

Милиони тако осакаћених душа живе око мене, ходају у сличном искривљеном стању, погнутих глава до земље, не могу да гледају у лепоту азурног неба. Да би нас Христос исправио, морамо да променимо свој однос према Богу и свету – да схватимо да људски дух, од рођења до телесне смрти, живи изван света. Толико смо уплашени ропске зависности од спољашњих околности да, држећи се за свет обема рукама, не можемо у потпуности да поверимо своју судбину Богу.

Сами и малодушни, више волимо да сами носимо бескрајне бриге и бриге нашег живота. Бог нас гледа са кротошћу и љубављу, а ми, својим лажљивим умом, са неповерењем гледамо на Његову способност да нам помогне. Од милиона душа, једва да се може у потпуности поуздати у Бога без и најмање сумње.

Не постоји ништа на свету што не зависи од Бога.

Али и док се надамо у Бога, трудимо се да „не изневеримо себе“, тражећи, због недостатка вере, другу алтернативну подршку на земљи, у случају да Бог „не успе“. Нудећи Богу мрвице „молитвених правила“, човек урања у животну вреву, мењајући вечност за тривијалности свакодневних брига. Тако душа постаје све осакаћенија са годинама које пролазе све док је време коначно не привије у потпуности уз земљу, самлећи у прах сво „богатство“ саграђено током живота. Господ нам пружа руку тишине и мира, док нас ђаво немилосрдно тера на пашњаке многих брига, не дајући ми ни секунде предаха.

Младост нас позива смело да бежимо од Бога да бисмо се попели на „рајска“ стабла слатких сензација. Зрелост почиње да осећа горчину живота, док старост, њушећи по обореним, трулим плодовима ових стабала, схвата колико је преварно заведена. Тек детињство, са својом блиставом радошћу светле егзистенције, отвара пред нама бескрајне хоризонте детињасте једноставности и светости. Живот нам је дат само за једно – да победимо смрт, као што ју је победио Син Божији. Постигавши то, човек одлази не у мрачни променљиви гроб, већ у вечни живот, откривајући у њему нова, до тада непозната признања и схватања.

Сатана, попут кувара, уситњава величину наше душе у салату од ситних комадића свакодневне вреве. Са сваком генерацијом људи се смањују, претварајући се од универзалне, анђеоске величине у патуљке и патуљке потрошачке цивилизације.

Једина стварност је Бог, а хришћанство је једини начин да се постигне спасење у јединству са Њим.

Све остало је лаж! Божанска љубав је апсолутна Истина ка којој стреми наша душа. Ђаво нас, међутим, мами ситном љубављу, која заиста не вреди ништа више од сломљеног пенија. Љубав изграђује човека, а заљубљеност је само уништава, излуђује и тера да верује да је то права срећа. Страст људске љубави лако може довести човека до очајања и пропасти, док љубав према Христу нема граница у својој живототворној благодати. Вредност и достојанство сваког човека лежи у слободи преображеног духа, који је драгоценији од читавог Универзума.

Православље је увек светло и небеско. Религија је пало небо, залеђено, непокретно. Оно се боји Православља, плаши се да схвати његову суштину, јер се за то мора одрећи себе. Христос живи у свакој души, али за сваку душу постоје стотине проповедника који гуше њену детињу интуицију и духовни смисао.

Судбина споља религиозних људи је самоизолација, за разлику од отворености правог хришћанског срца које тражи спасење. Религија је као сенка коју баца Сунце Истине – Христос. Да није било Сунца, не би било ни сенке. Али онај ко гледа у сенку никада неће видети Сунце, јер за то треба окренути лице у супротном смеру.

Благодат Светог Духа не може бити затворена у религиозну свест, ропски зависна од цитата. Што више упознајемо Христа, то више желимо да га волимо, а све мање желимо да се одвојимо од Њега, макар и на кратко. Али душа која воли да сецира списе Отаца, изрезујући цитате да би оправдала сопствену тромост, никада неће процветати и никада неће постати вечно млада и лепа, као анђели.

На крају, таква душа ће умрети, а да никада није срела Бога.

Православље води човека ка сједињењу са Христом, али не и религији са својим свађама, споровима око првенства, моћи и другим земаљским препиркама. Не наћи у Православљу Бога Који те чека у дубини вашег духа, не постићи јединство са Њим у Духу Светом – то је трагедија бесплодне религиозности. Човек може исправно веровати и живети у складу са православљем цео свој живот, али ако ова вера не уроди плодом, такав ће бити јаднији од неверника, који је бар имао неке земаљске грешне радости.

Земља никада није била и никада неће бити наша Отаџбина. Колико год родољуби гласно плакали, грла ће им на крају бити затрпана земљом. Наша отаџбина лежи у неисцрпној Светлости Свете Тројице, „где нема ни болести, ни туге, ни уздаха, него вечног живота“.

Мир наше Отаџбине налази и овде на земљи душа која је задобила благодат и искуствено упознала Христа који живи у њеном срцу. Земаљски живот пролази кроз широку амплитуду успона и падова, од полетних порива безбрижне младости до дубоких уздаха увенуће старости. Али најлепше стање душе је спокој духа који живи у благом даху Небеске Светлости. Наш осакаћени живот је дат само један дан.

Између безбрижног детињства и шкрипе старости, нема места да прође ни длака.

Сви догађаји нашег живота, ма колико дуг био, сабијени су у један недељив тренутак. Али и овај тренутак је довољан да омрзнемо и сам наш живот са његовим жељама, да се пробудимо из опијености страсти у слободу Синова Божијих. Тада ће грешна грба нестати, а Бог ће нам ставити прстен на руку (Лк. 15, 11-32) и дати нам Ново Име написано на белом камену (Откр. 2, 17), и постаћемо наследници вечног богатства које нам нико никада неће узети. Али ако уместо православља будемо живели по верском обреду, ми ћемо изградити не пребивалиште Царства Божијег, већ бедну филистарску нишу.

Бог тихо и ненаметљиво куца у наше срце. Он је дошао да исправи нашу осакаћену душу и пробуди наш уснули дух. Јадан призор је осакаћена особа која никада није видела плаво небо или звездани распршивач ноћног неба.

Али још јаднији призор је особа која живи и непрестано се креће у блаженству Божанске љубави и благодати, несвесна њене радости због осакаћеног стања сопствене душе.

Pročitajte takođe