Да ли Црква треба да образује народ: Одговор митрополиту Теодосију

Metropolitan Theodosiy. Photo: UOJ

Недавно је митрополит черкаски и канивски УПЦ Теодосије одржао беседу која је изазвала живу дискусију међу верницима. Он је у свом обраћању Цркву упоредио са мајком коју су деца заборавила и протерала из сопственог дома. Неки су ово поређење сматрали дубоко дирљивим (јер су себе видели у епископовој критици), док су други, напротив, рекли: „Коначно је неко одразио тренутно стање украјинске цркве и украјинског друштва“.

Епископ је почео са важном темом – одговорности Цркве према друштву. Он је позвао вернике да размисле о томе зашто се УПЦ данас суочава са таквим прогонима и притисцима. Митрополит је у свом обраћању директно истакао да корен ових проблема лежи у самим верницима. Рекао је: „Ово је наш велики неуспех. И немамо никог да кривимо што нас туку, прогоне и забрањују. Нисмо образовали цивилно друштво.”

И ту је владика потпуно и непобитно у праву.

Јер, у стварности, за разлику од Православне Цркве, друге конфесије (посебно УГКЦ) су се активно бавиле образовањем Украјинаца. На пример, дипломци Украјинског католичког универзитета, чији су оснивачи грко и римокатолици, постигли су велики успех у областима новинарства, бизниса и јавних служби. Ови људи данас утичу на умове и погледе на свет Украјинаца. У међувремену, Православна Црква је пропустила ову прилику: „Градили смо (цркве) и славили… Да, требало је да се гради и слави, али није требало ни ово (просвету) да заборавимо“, нагласио је владика.

Он је садашњи прогон Цркве упоредио са начином на који незахвална деца терају сопствену мајку из њеног дома, упркос чињеници да је она цео живот посветила њиховом васпитању: „Сада нас терају из сопственог дома, као што би незахвални син или ћерка истерали стару мајку из куће коју је цео живот градила. Тако се историјска Црква нашег народа, која га је обликовала, сада истиснула као остарела мајка“.

Али, по мишљењу епископа, кривица за ово је на представницима Цркве. Ми, као њени чланови, нисмо успели да правилно васпитамо нову генерацију, а нисмо успели ни да им пренесемо духовне вредности. „Мислили смо да ће се ствари некако ријешити саме од себе... Али ово се догодило. И треба да се покајемо за то“, рекао је он.

Ипак, митрополит Теодосије не позива на протест или агресију. Каже да је касно за свађу и виче: „Касно је. Ово је требало урадити раније.” Уместо тога, он позива на молитву, упоређујући је са мајчином молитвом за своју непослушну децу: „Мајка неће оправдавати грешке своје деце, али их неће ни грдити. После покајања она ће се молити. Ако се мајка моли за своје дете с љубављу, сигурно ће га вратити.”

Он такође сматра да чак и ако је Црква прогањана, пребијана и протерана, „ово су ипак наши људи и ми за њих сносимо одговорност пред Богом“.

Владика је закључио да ће Господ спасти народ кроз страдање и искушења. А ако се Црква усрдно моли, људи ће постепено схватити своју грешку и вратити се својим духовним коренима: „Ако се молимо, народ ће се опаметити и вратити својој мајци – историјској Цркви.

И овде не желимо да се полемишемо са епископом, већ да његове речи допунимо изношењем сопственог става.

Безвременска дужност Цркве је да учи и образује народ

Да, Црква мора да се моли за људе. Молитва је његово главно оружје. Али… није једини. Вековима је Црква играла кључну улогу у обликовању моралног и духовног компаса друштва. Био је темељ не само верског живота него и културног и просветног васпитања и развоја народа. Црква је увек, под свим околностима, поучавала, просвећивала и васпитавала. И у паганским друштвима, за време прогона римских царева, Црква је отварала школе, вршила обиман катихетски рад и давала свету не само безбројне мученике и свете подвижнике већ и стубове богословља и вере. Довољно је подсетити се светог Дионисија Ареопагита, Јустина Философа, Атанасија Великог и многих других. Уосталом, чак су и апостоли проповедали у друштвима која нису била предиспонирана за њих.

Апостол Павле је детаљно објаснио изазове са којима се суочавао док је проповедао Јеванђеље: „Био сам стално у покрету. Био сам у опасности од река, у опасности од разбојника, у опасности од мојих сународника Јевреја, у опасности од незнабожаца; у опасности у граду, у опасности на селу, у опасности на мору; и у опасности од лажних верника. Радио сам и мучио се и често сам остајао без сна; Познавао сам глад и жеђ и често сам остајао без хране; Био сам хладан и гол.” (2. Коринћанима 11:26-30). Да ли је све ово зауставило апостола? Да ли је рекао да је због ових потешкоћа једино преостало да се моли? Не. Он наставља писањем: „Поред свега осталог, свакодневно се суочавам са притиском моје бриге за све цркве. Ко је слаб, а ја се не осећам слабим? Ко се уводи у грех, а ја изнутра не горим?“ И на другом месту додаје: „Свуда смо потлачени, али нисмо спутани; налазимо се у очајним околностима, али не очајавамо.” Управо тако треба да се понашамо и ми – упркос тешким околностима, не смемо да очајавамо већ да наставимо (или да почнемо, ако је реч о образовању) свој рад.

Кроз историју видимо многе примере да Црква испуњава улогу духовног и моралног учитеља друштва. Византија је један од најсјајнијих примера. Помислите на чувену школу Светог Патријарха Фотија или на учено братство чији је члан био Свети Григорије Палама.

Међутим, било је и тренутака када је Црква била једва укључена у образовање народа. Овде се не ради о свештеничкој беседи у цркви већ о систематском раду о коме говори митрополит Теодосије. Али да ли то значи да се у садашњој ситуацији ништа не може учинити?

Да ли је народ изгубљен за Цркву?

Епископ је у својој беседи изразио жаљење што Црква није учинила довољно на васпитању грађанског друштва, за разлику од Украјинске гркокатоличке цркве која је активно радила са младима. Међутим, било би погрешно рећи да је народ већ изгубљен за Цркву. Јер народ није хомоген. То није фиксни ентитет. Народ се састоји од различитих генерација – од беба до стараца. И док може бити да све што можемо да урадимо за једну генерацију јесте да се молимо, са другом генерацијом морамо да радимо што је могуће активније.

Историја показује да је и у најтежим периодима, када се чинило да се друштво потпуно одвратило од Цркве, увек било начина да се поврати њен утицај. На пример, чак ни за време совјетске власти, када је атеизам био државна идеологија, Црква није нестала. Напротив, чак и под бруталним прогонима и репресијама, наставила је да врши своју мисију међу верницима, преносећи своје духовно и интелектуално богатство и припремајући терен за будући препород. И у то време било је личности као што су митрополит сурошки Антоније, отац Дмитриј Дудко, протојереј Александар Мен. Црква је могла да утиче на велике мислиоце као што су Сергеј Аверинцев, Алексеј Лосев, Владимир Бибихин, Михаил Бахтин, Дмитриј Лихачов, Владимир Топоров, Олга Седакова и многи други. Да се ​​Црква само молила, не би дошло до духовне експлозије која је уследила након распада СССР-а, када се огроман број људи, посебно из млађе генерације, вратио својим духовним коренима. То показује да народ никада није изгубљен за Цркву, и увек постоји потенцијал за његов повратак на пут духовног просветљења. Само треба неуморно да радимо у овом правцу.

Штавише, Црква увек мора да настави своју мисију – да брине о сваком човеку, а посебно о онима који су изгубљени. Верујемо да је данас, у свету који се брзо мења, младима очајнички потребно морално и духовно вођство. А Црква је та која мора постати институција која преузима на себе задатак да образује младе, помаже им да формирају прави поглед на свет.

Сетите се да је модерна наука почела тако што је Црква основала школе и академије где су млади људи добијали не само верска знања већ и основе науке, уметности и културе. Ово образовање им је омогућило да постану не само верници већ и културни и образовани чланови друштва.

То значи да Црква данас поново мора да преузме ту улогу.

But what can be done specifically?

To correct the situation and restore the Church's influence on society, especially on youth, it is important to act actively in several areas. Here are some steps that can be taken now (considering the current situation).

1. The UOC has been expelled from schools and educational institutions. Therefore, we need to create such institutions at churches. We urgently need educational centres within our parishes. Young people are eager to learn, and the Church must offer them the opportunity to study – not just spiritual subjects but also modern disciplines such as philosophy, history and literature. Clearly, such centres cannot be established in every parish, but there should be at least a few per eparchy. Naturally, they need financial support, and the bishop must direct his efforts toward finding resources for these educational centres. Let's remember that according to Canon 58 of the Holy Apostles, “A bishop or presbyter who does not care for the clergy or the people, and does not instruct them in piety, shall be deposed. If he continues to be negligent and idle, let him be removed.”

2. The bishop should encourage those priests and laity involved in educational activities. Not by awarding miters and crosses, but through real support – advice, financial help and people. By the way, for more effective distribution of financial resources, every bishop should have a steward from the clergy (according to Canon 26 of the Holy Apostles) “in charge of church property by the will of his bishop: so that the church administration is not without witnesses, and the church property is not squandered, and the priesthood is not subjected to reproach”.

3. Priests can and should participate in public discussions. Today, young people are actively discussing moral, social and political issues. Through social media, blogs and eparchy websites, the Church should be part of these discussions, offering its perspective on contemporary world problems. Priests and laity who are knowledgeable about current issues should receive support from church leadership. It's important to understand that modern technology offers a vast missionary platform that cannot be ignored. Eparchies should have active pages on all popular platforms, where they publish not only sermons but also interesting materials on spiritual life and intellectual development. These can take various forms: personal reflections on camera, interviews with bishops, priests and knowledgeable laity, lessons in faith, short videos about saints and church history, theology and present-day challenges.

4. Eparchies must organise youth events and support youth projects. Young people want to be part of something bigger, not just stand in a church or carry candles in the altar. They want to participate in socially significant projects. Therefore, volunteer programs, festivals and sports events must be organised, all combined with spiritual education.

5. Eparchies should support young leaders, giving them platforms to implement Orthodox projects.

6. Discussion clubs should also be organised. Young people like to ask questions and seek answers. The Church must offer spaces for open discussions. These could cover the most pressing topics, from the meaning of life to contemporary moral issues. The key is to create a space where questions can be asked, and thoughtful, deep answers can be provided. It's simple to organise: a room in the church, a few packets of cookies and tea. Believe me, it works very well.

7. It's essential to work with families. Families can be gathered for joint activities at the church, trips, and missionary discussions.

8. And most importantly: it's long overdue for the Church to have its own university at a national level. Yes, this requires people. But are we to believe that in the multi-million UOC there aren't people who could create a university and staff it with Orthodox educators? There are, we are sure. And resources and opportunities will be found. Because if the UOC can build a magnificent hospital with state-of-the-art equipment and excellent specialists, as was done at the Bancheny Monastery, then a university can also be built and maintained if desired.

So, while we agree with Metropolitan Theodosiy that for many years “we have been building and celebrating” but not educating the people, we believe that not all is lost. The clearest evidence of this is the fact that the highest hierarchs of our Church have finally begun to speak about the lack of educational initiative in the UOC. And we do hope that it will not be just mere talk.

Pročitajte takođe