Од Првог Васељенског Сабора до последњег корака ка спасењу

The Fathers of the First Ecumenical Council. Photo: facebook.com

Свети Оци Првог Васељенског Сабора су нам поставили границу између вере и јереси, између Цркве и света, између оних који „живе као сви други“ и оних који се спасавају. Ова граница иде дуж светоназорске хоризонтале.

Међутим, не постоји Символ вере који може јасно дефинисати сваки корак који човек мора да предузме на путу ка Небу. Не постоји диференциран приступ процесу духовног раста јер су људи различити, и сваки има своје јединствене лествице које воде до небеских пребивалишта. Дати су нам општи принципи, по којима се можемо придружити вечности.

Спасење није поглед на свет већ искуствено дело у сопственој души. Јер ту се гнезде греси, који су једини разлог зашто благодат Божија не може ући у наше душе.

Поред очигледних обичних грехова које можемо препознати у души, на њеним дубљим нивоима рађају се скривени покрети, порочне мисли, нечиста осећања, жеље и сами рудименти страсти.

То су суштина наше грешности — невидљиво тло на коме расте очигледан грех. Уклањањем онога што је на површини, не уклањамо корен. Често једноставно не дођемо до корена. Или не знамо како, или немамо времена, или не знамо шта да радимо.

Данас, чак и међу дубоко оцрњеним људима, подвижници су изузетно ретки. Они су јасан изузетак. Не желећи да преузмемо на себе бремена добровољних подвига, не остављамо Божанском Промислу ништа друго него да нам пошаље невољне туге. Наравно, они нам неће дати оно што чини пуна аскеза, али ће ипак сачувати оно главно – наду на спасење, јер се душа обнавља кроз страдање тела. То је, наравно, под условом да човек верује, моли се, причешћује се и живи по заповестима.

Важно је схватити да аскетизам није самомучење или мазохизам, већ, пре свега, ослобађање човека од свега сувишног што му затрпава живот, спречавајући га да се приближи небу и замагљујући прави циљ и смисао њиховог постојања на Земљи.

Аскеза није повлачење из живота већ одбацивање искривљеног облика његовог остварења, враћање његовој истинској норми.

Духовни плодови увек сазревају на тлу самообуздавања. Искуство Отаца показује да су спољашња ограничења и стега извор додатне духовне снаге, оживљавајуће молитве. Из тога произилази потреба за самоћом, за отклањањем непотребних утисака, дела, сусрета и свега што живот испуњава сујетом и много бриге.

Тако практикант „умне молитве“ губи сваку склоност ка материјалним потрагама због „губљења срдачне симпатије према њима и необично развијене симпатије према духовном свету“. Тада непотребна интересовања природно нестају и оно што се раније чинило тешко остваривим — на пример, молитвено правило — сада почиње да доноси радост и надахнуће.

Људима овога света подвижништво изгледа као ружноћа, психичка депривација, болест итд. Како то да човек живи у тамници, у пећинама? Зашто се повлачи на пуста, неприступачна места? И зашто, уопште, не живи као сви?

за човека који живи са "изласцима", гозбама, спортским такмичењима, политиком и забавним емисијама, нормалан хришћанин је ружан ванземаљац.

Чак и ванцрквену комуникацију између парохијана и свештенства тешко је замислити на било који други начин осим на начин људи овога света. Односно, исти „излазак“, иста гозба, исти разговори, само на православне (и не увек) теме. Али послеукус свега овога је иста празнина.

То је зато што нам није познат било који други облик, а не могу са сигурношћу ни да кажем да ли уопште постоји. Осим заједничке молитве и духовног разговора, не познајем друге облике, али нећу ни да тврдим да их нема.

Послушајте класична упутства искусног практичара молитве, која он даје онима који желе да науче праву молитву, а не наше уобичајено „изговарање молитава“: „Цео начин живота треба максимално поједноставити да нема додатних разлога за спољашње бриге... свако непотребно познанство треба прекинути што је више могуће... у свему... иди од стола кад још ниси сит и још ниси пијан, онда ће глад и жеђ бити сталне, никако не конзумирај алкохол, имај једноставну припрему... простирка на кревету треба да буде тврда... издржи све: глад, хладноћу, болест, сиромаштво, стеге, сву тугу и све невоље."

Али шта човек добија од ових трудова? Не постоје речи на земљи – сведоче они који су то искусили – које би могле да изразе сласт примања милости.

Човек губи осећај за време и заборавља на себе — не зна ни да ли је у телу или ван њега, обавијен неизрецивом радошћу и срећом. Чак и када би га живог спаљивали, мучили и мучили, он би пристао на то само да не изгуби ову радост примања Светог Духа.

Циљ аскетског живота је „стицање нове и боље енергије“, омогућавајући телу да заједно са духом учествује у животу испуњеном благодатима. Према духовним законима, за човека не постоји други начин самоостварења осим потпуног самопожртвовања јер је „личност, у свом чистом облику, самоодрицање“. Због тога нам се откривење Божанске Личности показало у условима палог света кроз распеће Богочовека Исуса Христа. Стога се исто самоодрицање тражи од свакога ко жели да Га следи.

Не можемо отргнути „тврде“ Христове речи из Јеванђеља: „Ко се не одрекне свега што има, не може бити Мој ученик“. Ипак, жртвујући све што имамо за Христа, ми се не празнимо и не губимо него добијамо много више. Оно што нам на дар нуди друга Сила, укључујући и само знање о другом плану постојања, разумевање неспознатљивог, и „незнање које је веће од знања“ и још много тога, за шта наш језик нема прецизних речи. Истина је и да „не налазе многи овај пут“ и да „многи су позвани, а мало изабрани“.

Дакле, они који су спасени су „мало стадо“.

Pročitajte takođe

О парадоксу бити живи мртви са необрезаним срцима

Црква је 14. јануара прославила Обрезање Господње. Какво значење има овај дан за православног верника?

Божићна ноћ

Божићна размишљања.

„Почајевска лавра је издржала бољшевике и издржаће и садашња искушења“

Митрополит Владимир, игуман Светоуспенске Почајевске лавре, осврће се на своје године црквеног служења.

For salvation, we need God Himself rather than thoughts of God

Sunday apostolic reading sermon.

St Nicholas of Myra and His Divine Wisdom

On 19 December, the Church commemorates the feast day of one of the most venerated saints in the people’s tradition – Saint Nicholas the Wonderworker.

Модел међуљудских односа

Недељна беседа.