Истина или становиште?

The priest's pectoral cross. Photo: ekklisiaonline.gr

Врло често видимо да у Цркви постоје супротна мишљења о разним питањима. Неки кажу да треба да радимо и размишљамо на овај начин, док други кажу другачије. Противници једни друге називају шизматицима, издајницима, камелеонима и другим суманутим речима. Али најгоре је што у оваквим споровима људи потпуно забораве на Јеванђеље када пођу од апсолутно светских аргумената из области геополитике, економије и државних интереса. А ако се сете, искривљују га до непрепознатљивости, користећи га за извођење потпуно лажних закључака.

С тим у вези, желео бих да говорим о томе да ли свештеници и Црква треба да се прилагођавају променљивим условима живота и ако не, зашто не?

Угодити свима да... шта?

Категорија свештеника који покушавају да се прилагоде укусу публике или историјској ситуацији су, у већини случајева, људи који не разумеју сасвим тачно речи апостола Павла, који је рекао: „На слабе ослабих, да победим слабе“, и даље: „Све сам свима постао да на све начине неке спасем“ (1. Коринћанима 9:22).

Одбацујући ову Апостолову изјаву, неки свештеници који себе сматрају „великим мисионарима” чине све да у било ком друштву буду „своји сабрати”. Спремни су да збијају вулгарне шале са младима, разговарају о политици са званичницима, пију вотку са бизнисменима, а либералима говоре да је Христос „био демократа и револуционар“. У многим случајевима такви људи чине бројне уступке моралним и верским начелима, правдајући се или „користом за ближње“ или „користом за Цркву“. Често су управо они спремни да се прилагоде променљивим животним условима, вољни да оправдају било какве злочине власти или грехове оних који ту власт држе, докле год њима и њиховој „цркви” иде добро.

Нећемо открити тајну ако кажемо да свештеник, када овако поступа, неће моћи ништа добром да научи своју паству. Штавише, не само да неће успети да стекне поштовање оних пред којима је вољан да одбаци мантију и „заборави“ на своје свештенство, већ ће изгубити и оне који то свештенство поштују..

Проблем је, да поновимо још једном, у томе што су речи апостола Павла „Свима сам постао све“ погрешно схваћене. Заиста, може изгледати да светац у овом случају даје конкретан савет да се „прилагодите свету који се мења“. Али да ли је заиста тако?

Да бисмо одговорили на ово питање, обратимо се светим Оцима наше Цркве.

Како "постати све за све људе"

Научници и оци Цркве никада нису протумачили речи апостола Павла у његовом писму Коринћанима као наговештај да је хришћанима дозвољено да напусте своја начела да би „користили“ другима кроз такво напуштање.

Свети Августин је, на пример, видео у цитираној фрази апостола назнаку да је упутио људе Богу „не обманом, него љубављу и саосећањем“. Поред тога, као што је приметио свети Амвросије Милански, „Павле је живео као да је ван закона док је остао под њим“. Вреди напоменути да се овде позива на јеврејски закон, који је прописивао огроман број спољашњих радњи и ритуала, чије занемаривање је чинило спасење недостижним. Овај „закон“ је често доводио до разметљивости и лицемерја, које је апостол Павле избегавао.

Свети Јован Златоусти, објашњавајући 1. Коринћанима 9:22, говори о сејачу који сеје свуда, чак и, наизглед, у неплодним земљама, надајући се да ће макар мали део посејаног донети плод. У истом светлу гледа се и труд проповедника: да увек и свуда говори о Христу, надајући се да ће неко чути ову реч.

Свети Кирило Јерусалимски, тумачећи изјаву апостола Павла за правилно разумевање, указује на Узорника – Христа, који постаде хлеб гладнима, вода жеднима, лекар болеснима, искупљење грешницима и васкрсење мртвима..

На овом темељу, по светитељу, треба да се гради наша проповед Јеванђеља. Задатак Цркве је сједињење човека са Христом. Задатак апостола је да уведе човека у Цркву.

У складу са светим Јованом Златоустом, архиепископ Никанор (Каменски) каже да речи апостола Павла треба схватити искључиво у хомилетском смислу. Другим речима, проповедник увек треба да води рачуна о томе ко чини публику. Архиепископ пише да је задатак проповедника да научи да говори са својим слушаоцима као што лекар разговара са пацијентом, као што отац разговара са сином или као што учитељ разговара са учеником.

Ово не значи да лекар, отац или учитељ напушта било коју истину. Реч је о томе да се увек прилагођава интелектуалним способностима и моралном стању слушалаца. На пример, наставник може рећи ученику да је земља равна ако ученик не зна да је округла. Наставник мора пронаћи речи које, на разумљивом језику, објашњавају ученику исправно разумевање структуре наше планете.

Као што видимо, свети Оци и црквени писци сматрају да жељу апостола Павла да „свима постане све“ не треба схватити као одбацивање начела и верских истина да би се некоме угодило или „на корист Цркве“. За Цркву у овом случају неће бити користи. Напротив, биће само штете. Јер, без проповедања Христа, без говора о Јеванђељу, без разоткривања греха и без указивања на грешке, не може се бити хришћанин.

Јер повиновање, тражење личне користи и праћење својих интереса нису хришћанство већ опортунизам.

Али да ли се хришћанство и опортунизам могу помирити?

Може ли неко бити хришћански опортуниста?

Нећемо давати велики број сведочанстава и цитата из житија светаца који указују на то да су хришћани врло често жртвовали своје животе, али су одбијали да одступе од Бога или принципа Јеванђеља. Наставимо нашу расправу у светлу речи апостола Павла у писму Коринћанима.

За ово, употребимо опширан цитат из дела познатог руског библиста Лопухина из 19. века. он пише:

„Неки савремени теолози, видећи да је друштву тешко да верује у чуда која су описана у Библији, покушавају да веру у чуда прикажу као потпуно непотребну за истинску побожност: кажу да суштина Јеванђеља није у чудима! Јасно је да се такав уступак духу времена не може оправдати јер се тиме мења сам појам хришћанства као репројављени знак хришћанства. (Јеврејима 2:4), проповедници хришћанског морала искључују из свог програма све строжије захтеве Јеванђеља да би привукли људе из образованог друштва, а понекад жртвују догму хришћанства и црквену дисциплину, сматрајући их обавезним само за обичан народ такви случајеви постају полуистина, само измишљена сила, а у најбољем случају само заобилазни пут у Царство Небеско. Али постоји опортунизам сасвим друге врсте. Други проповедник Јеванђеља поседује способност да дубоко проникне у тајне туђе душе. Оком љубави он види све што мучи и узнемирава туђу душу, а када таквој души треба да се обрати речима опомене, чини уступке, ублажавајући озбиљност својих прекора, иако при томе не жртвује суштинске захтеве Јеванђеља и догмата.

Таква је толеранција и опортунизам апостола Павла. То није ништа друго до манифестација његове високе понизности и самопожртвовања за добробит других. Толеранција овог опортунизма није безгранична: не дозвољава да се свако спасе на свој начин (максима Фридриха Великог). То је у потпуности доказао и апостол Павле када је оштро укорио апостола Петра, који је својим уступцима јудаистима у Антиохији могао потпуно да поквари дело које је апостол Павле успео да тамо изврши дугим трудом.

Опортунизам и истина

Као што видимо, Лопухин верује да опортунисти који се препуштају „духу времена” или „жртвују хришћанску доктрину” да би „привукли људе” наносе „озбиљну штету хришћанству” јер га претварају у „полуистину”.

Чини нам се да управо од тога пати велики број људи у Цркви – када, по речима светог Теофана Затворника, „своје укусе и своје разумевање закона стављају изнад других“. Генерално, ако се пажљиво анализира све што су оци Цркве рекли, постаје јасно да они нису одступили од Истине, нити су нешто назвали црно-бело само зато што је то историјска ситуација захтевала. Нису покушавали да удовоље другим људима, нису флертовали са њима већ су говорили истину чак и када је то било опасно по њихов живот.

Штавише, с обзиром да се у тексту о Апостолу Павлу реч „сви“ (на грчком – παντως) може превести као „у свим околностима“, постаје јасно да је задатак хришћанина увек и свуда да говори о Ономе који је Пут, Истина и Живот..

Да, може бити тешко и многи нас можда неће разумети. Јер некоме се може учинити да је „у овој ситуацији“ најважније бити патриота. Други ће тврдити да је главна ствар "следити канонима". Неки ће рећи да „традиционалне вредности” треба да заузму централно место, док су други сигурни да једноставно треба бити „модеран и прогресиван, ићи у корак са временом” прихватањем хомосексуалаца и трансродних особа.

Али прави хришћанин ће рећи да најважнија, централна и витална ствар може бити само Христос. Све остало у поређењу са Њим је плева коју ће ветрови промене однети. И само ће Христос увек остати исти јер је Он Алфа и Омега, Пут и Живот.

И немамо другог пута, немамо другог живота.

Pročitajte takođe