За шта се сада додељује „Оскар”.

Now directors who want to win an Oscar must meet new requirements. Photo: UOJ

Америчка филмска академија саопштила је да ће од 2024. године филмови који се квалификују за Оскара морати да задовоље нове стандарде. Постоје четири од њих: А, Б, Ц и Д. Да би се апликација сматрала подобном, мора да испуњава најмање два од ових стандарда да би се сматрала подобном. Ови стандарди укључују следеће:

Стандард А:

• Најмање један од главних глумаца или значајних споредних глумаца је из „недовољно заступљене“ расне или етничке групе: Азијат, Хиспано/латиноамериканац, Црн/Афроамериканац, староседеоци/ Индијанци/Аљаски домороци, Хавајци. итд.
• Најмање 30% свих глумаца у споредним и мањим улогама су из најмање две од следећих недовољно заступљених група: жене, расне или етничке групе, ЛГБТК, особе са когнитивним или физичким инвалидитетом или глуви или наглуви.
• Главна прича(е), тема или наратив филма су усредсређени на недовољно заступљену групу(е).

Стандард Б: Представници „недовољно заступљених“ група су на водећим позицијама у филмској компанији или продукцијском тиму.

Стандард Ц: Компанија за производњу, дистрибуцију и/или финансирање филма нуди плаћено шегртовање/стажирање и могућности обуке за људе из недовољно заступљених група.

Стандард Д: Студио и/или филмска компанија има више интерних руководилаца из редова недовољно заступљених група у маркетингу, публицитету и дистрибуцији.

Значајне су речи којима су представници Филмске академије објаснили иновацију: „Верујемо да ће ови стандарди инклузије бити катализатор за дуготрајне, суштинске промене у нашој индустрији.

Другим речима, публика ће на екрану морати да види гејеве, лезбејке, глумце не-беле коже, ментално болесне или ментално луде. А с обзиром на то да је биоскоп у данашњем свету вероватно главни алат за обликовање погледа људи на свет, постаје јасно о чему се ради: да људи постепено постану исти.

Године 2016. објављен је филм „Моонлигхт“, који је убрзо освојио награду Златни глобус за најбољу драму и био номинован за Оскара у 8 различитих категорија. Филм говори о животу проблематичних Афроамериканаца са хомосексуалном причом.

Све је тачно онако како је сада написано у захтевима за филмове који ће у будућности бити номиновани за Оскара. Односно, од 2024. сви филмови који претендују на статуету Америчке филмске академије требало би да буду приближно исти. С обзиром да је таква статуета сан свих редитеља и продуцената, онда постаје потпуно тужно.

Нова правила за номинацију за Оскара – уобичајена цензура?

Постоје два аспекта нових правила о номинацији за Оскара. Прву је формулисао шеф прес службе Патријарха московског и целе Русије Владимир Легојда. Он је скренуо пажњу на идеолошку сличност између нових правила Америчке филмске академије и совјетске цензуре.

„Чини се да се од слободе стваралаштва у одређеној филмској заједници можете опростити. Мислим да ће стара генерација руске креативне елите, која је снимала филмове у доба совјетске цензуре, имати са чиме да се пореди. <...> Чини се да америчка кинематографија постаје оруђе грубе идеолошке пропаганде, игноришући креативност и креативност, или ће ови креатори касније победити слободу говора. бити одбачен“, написао је Легојда на свом Телеграм каналу.

Да, нова холивудска правила нису ништа друго до цензура. Наравно, нико не забрањује снимање филмова који не испуњавају ова правила. Али такав филм више неће привући адекватне финансије, популарне глумце, талентоване оператере, креативне трговце и тако даље.Уосталом, филмски пројекат који нема шансе да буде номинован за Оскара тешко да ће их заинтересовати. Све ово снажно сужава креативне идеје у филмској индустрији, терајући их да снимају само оно што је потребно ЛГБТ идеолозима и другим толерантима.

Нова холивудска правила нису ништа друго до цензура. Наравно, нико не забрањује снимање филмова који не испуњавају ова правила. Али такав филм више неће привући адекватне финансије, популарне глумце, талентоване оператере, креативне трговце итд.

То није био случај само у Совјетском Савезу; свака ауторитарна држава је на овај или онај начин покушавала да натера писце, песнике, уметнике, филмске ствараоце и друге креативне људе да промовишу идеологију која је владала у тој држави. Данас се САД, али и многе европске земље, претварају у такве државе, у којима је неопходно поштовати права ЛГБТ особа, миграната, националних и других мањина, али где је немогуће рећи да „...ни полно неморални, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни мушкарци који имају секс са мушкарцима, ни лопови, ни пијанци, ни пијанци, ни похлепе неће победити. Царство Божије“ (1. Кор. 6, 9-10).

Цензура обликује нову стварност

Други аспект је да су ЛГБТ и друге мањинске заједнице одавно престале да буду прогањане. Њихове идеологије се сада отворено намећу друштву. Креативна личност више не може да рачуна на успех ако се не придржава смерница либералне цензуре. Он/она је принуђен да ствара јасно у оквиру ове идеологије: да велича Афроамериканце, да ствара ореол поштовања око ЛГБТ особа и тако даље. А креативна личност, заузврат, својим књижевним или филмским ремек-делима формира у друштву одговарајуће разумевање шта је добро, а шта лоше, шта је норма, а шта одступање од тога.

Тако формирани јавни светоназор, на пример, већ узима здраво за готово како невини људи који су имали „несрећу“ да се роде црнопути клече пред разулареном масом која разбија радње и пале аутомобиле.

Пре неколико дана био је индикативан случај у Националној кошаркашкој асоцијацији (НБА). Афроамериканац Монтрезл Харел је свог ривалског тимског играча, Словенца Луку Дончића, јавно назвао „кукавички белим магарцем”. И нико није био огорчен, нико није дигао скандал, нико није избацио Харела из НБА. Може се само замислити бура негодовања ако би увреда звучала обрнутим редоследом.

Још је тужније видети да се ЛГБТ идеологија намеће малој деци. Последњих неколико година геј ликови су присутни у америчким цртаним филмовима. Ево неколико недавних примера. Почетком маја 2020. године, два холивудска студија, Дизни и Пиксар, креатори мегапопуларних цртаних филмова, објавили су цртани филм „Напред”, у којем је представљен мањи лезбејски лик по имену Спецтер, киклопски полицајац. Сам цртани филм, иначе, децу учи магији, али сада се не ради о томе. У најави за цртани филм се посебно истиче да овом киклопу глас даје отворена лезбејска глумица Лена Вејт.

А крајем маја 2020. исте филмске компаније објавиле су цртани филм „Напоље“, где су хомосексуалци главни ликови, а њихов однос је основа радње. Филм је намењен старосној категорији 6+.

Сви добро знамо какве су особености дечје психе када дете опонаша своје омиљене ликове и тежи да буде попут њих. Лако је претпоставити да утицајем на дечју публику идеолози нове стварности обликују сутрашњи дан, дан у коме ће сексуалне перверзије постати не само норма, већ и узор.

Како се томе одупрети?  

Најлакше је рећи да не треба гледати америчке филмове и цртане филмове. Али ако смо у совјетско време имали одличну алтернативу, сада то не можемо рећи. Па, шта да радимо?

Прво, уложити финансијска, административна и, што је најважније, креативна средства у стварање ремек-дела која одражавају традиционалне вредности.

Узмимо, на пример, Фестивал православног филма „Покров”. Одржава се већ 17 година и крајње је време да се подигне на квалитативно нови ниво. То свакако захтева значајне материјалне и друге трошкове. То не сме бити једнократни испад. Али као резултат, фестивал може бити добра алтернатива истом Оскару.

Не само да можемо него морамо да дамо све од себе да своју децу научимо исправном односу према ЛГБТ и концепту греха уопште, као и да формирамо хришћански начин размишљања.

Други пример је филм "Где си, Адаме?" у режији Александра Запорошченка, што се може назвати документарним ремек-делом. Креатори филма морали су напорно да раде да би филм био дистрибуиран у биоскопима. Сада је филм у продаји, али само у неким биоскопима и његове емисије су ограничене.

И друго, не само да можемо него морамо да дамо све од себе да своју децу научимо исправном односу према ЛГБТ и концепту греха уопште, као и да формирамо хришћански начин размишљања. Не смемо дозволити да нам холивудски филмски продуценти украду душе наше деце. А да бисмо то урадили, треба да посветимо што више пажње својој деци, проводимо што више времена са њима, а најважније је запамтити златно правило васпитања: деца не чују, деца виде. Дакле, они су оно што виде у нама.

Pročitajte takođe