Анастас Јовановић: Великан српске фотографије, литографије и уметности
Анастас Јовановић био је први српски литограф , један од првих фотографа и свестрани уметник чији је драгоцени опус трајно сачувао ликове најзначајнијих личности српског деветнаестог века.
У историји српске културе и уметности деветнаестог века, Анастас Јовановић заузима јединствено место као свестрани стваралац који је својим делом повезао традиционално занатство и најсавременија европска технолошка и ликовна достигнућа свога доба. Као први литограф, фотограф, цртач, гравер и примењени уметник, Јовановић је током више деценија преданог рада створио непроцењиву визуелну хронику једне преломне историјске епохе. Његов опус не представља само уметничку заоставштину високог естетског домета, већ и прворазредни историјски извор захваљујући ком данас познајемо аутентичне ликове владара, духовника, књижевника, војсковођа и грађана обновљене Србије, као и изглед Београда и других градова у периоду њихове урбане и друштвене трансформације.
Анастас Јовановић рођен је 1817. године у Враци, на територији данашње Бугарске, у трговачкој и занатлијској породици српског порекла, одакле се као дечак преселио у Београд. У српској престоници живео је код стрица, који је радио као терзија при двору кнеза Милоша Обреновића, што је младом Анастасу омогућило непосредни додир са високим државним круговима и културним прегнућима младе Кнежевине Србије. Школовао се у Београду, где је врло брзо испољио изузетан цртачки таленат, прецизност и интересовање за графичке вештине. Захваљујући својој даровитости, већ у раној младости добио је прилику да ради у Државној штампарији у Београду, основаној 1831. године, где је израдио прва српска слова и вињете, стекавши драгоцено искуство у типографији и гравирању.
Преломни тренутак у његовом уметничком и професионалном сазревању догодио се 1838. године, када је кнез Милош Обреновић препознао његов таленат и послао га као државног стипендисту на школовање у Беч. У престоници Хабзбуршке монархије, која је тада била један од водећих уметничких и научних центара Европе, Јовановић је уписао Академију ликовних уметности, где је студирао бакрорез и цртање код угледних бечких професора. Истовремено је са великом пажњом пратио и нове техничке проналаске, посебно проналазак дагеротипије, коју је Луј Дагер представио јавности 1839. године. Јовановић је међу првима у средњој Европи схватио огроман потенцијал ове нове фотографске вештине, набавио камеру и започео сопствене експерименте, чиме је постао не само први српски фотограф, већ и један од пионира светске портретне фотографије.
Током боравка у Бечу, који је са прекидима трајао готово две деценије, Анастас Јовановић је интензивно радио на два велика поља, у литографији и у фотографији. Његова чувена литографска серија под називом „Споменици србски“, чије је издавање покренуо четрдесетих година деветнаестог века, имала је снажан национални, просветни и уметнички значај. Кроз ове графичке листове, рађене по сопственим цртежима и према историјским и савременим узорима, Јовановић је широј јавности приближио ликове српских средњовековних владара, светитеља, хајдука, устаничких вођа и савремених књижевника. Међу тим радовима посебно се истичу портрети Карађорђа, кнеза Милоша, Доситеја Обрадовића, Вука Стефановића Караџића и Петра II Петровића Његоша, који су постали трајни визуелни обрасци у колективном памћењу српског народа.
Посебну вредност у Јовановићевом опусу чине управо његове оригиналне фотографије настале током четрдесетих и педесетих година деветнаестог века. У свом атељеу снимио је готово све најистакнутије Србе тог времена који су боравили у Бечу или пролазили кроз њега. Међу најдрагоценијим сачуваним снимцима налазе се аутентични портрети Петра II Петровића Његоша из 1851. године, Вука Караџића, Бранка Радичевића, кнеза Михаила Обреновића, кнегиње Јулије, патријарха Јосифа Рајачића, војводе Стевана Книћанина и многих других. Ове фотографије одликује изузетна композициона зрелост, пажљиво коришћење природног светла, психолошка дубина и достојанствено држање портретисаних личности, што сведочи о томе да је Јовановић фотографији приступао као истински ликовни уметник, а не пуки техничар.
Догађаји који су се збили у овом периоду снажно су утицали на Јовановићев животни пут, нарочито његова блискост са династијом Обреновић. Након смене на српском престолу 1842. године и доласка уставобранитеља и кнеза Александра Карађорђевића, Јовановић је остао веран свргнутом кнезу Милошу и кнезу Михаилу, боравећи у њиховој близини у емиграцији и помажући им у културним и политичким пословима. Када су се Обреновићи вратили на власт после Светоандрејске скупштине 1858. године, Јовановић се вратио у Београд и преузео дужност управитеља двора кнеза Михаила Обреновића. На том положају остао је све до трагичног атентата на кнеза Михаила 1868. године, активно учествујући у европеизацији дворског живота, уређењу ентеријера, набавци уметничких дела и обликовању савремене дворске културе у Србији.
Након кнежеве смрти, Анастас Јовановић се повукао из државне службе и живео у својој кући у Београду, посветивши се даљем усавршавању фотографских техника, стереоскопској фотографији, проучавању оптике, хемије и бележењу промена у престоници. Управо захваљујући његовим снимцима београдских улица, Калемегдана, јавних грађевина и призора из свакодневног живота шездесетих и седамдесетих година деветнаестог века, сачувана је непроцењива документарна слика преласка Београда из оријенталне вароши у модеран европски град. Осим тога, Јовановић се бавио и нацртима за црквене сасуде, крстове, намештај и медаље, показујући изузетну ширину интересовања и дубоко разумевање примењене уметности.
Умро је у Београду, 13. новембра 1899. године, у осамдесет другој години живота, оставивши иза себе обимну и изузетно значајну збирку литографија, цртежа, фотографија, штампарских плоча и личних бележака. Његова збирка, коју је великим делом сачувала и институцијама поклонила његова кћерка Катарина Јовановић, данас се чува у Музеју града Београда, Народном музеју Србије и другим водећим установама културе. Дело Анастаса Јовановића остаје трајни темељ српске модерне визуелне културе и непролазно сведочанство о времену у ком се обликовао савремени српски национални и културни идентитет.
СПН је раније писао о Чедомиљу Мијатовићу, знаменитом српском дипломати, историчару и државнику који је свој живот посветио одбрани националних интереса и очувању православне верске баштине.
