Свештеник Петар Хирс: пут из англиканства у православље
Грчки СПН имао је прилику да угости свештеника Петра Хирса— америчког богослова, доктора богословља, аутора бројних књига из еклисиологије и духовно чедо старца Јефрема Аризонског.
У недељу, 11. октобра, на дан када се прослављају свети оци VII Васељенског сабора, гост емисије „Εν αληθεία“ („У истини“) грчке редакције Савеза православних новинара био је свештеник Петар Хирс — амерички богослов, доктор богословља Аристотеловог универзитета у Солуну, аутор бројних књига из еклисиологије и духовно чедо старца Јефрема Аризонског.
Отац Петар говорио је о свом путу из англиканства у Православље, екуменизму, црквеном питању у Украјини, кризи еклисиологије и о томе зашто је истог дана отказано његово предавање о старцу Јефрему.
Пријатељи Савеза православних новинара, поздрав свима! Данас је недеља, 11. октобар, подне, а гост у студију емисије „У истини“ јесте свештеник са озбиљним богословским образовањем и огромним књижевним опусом посвећеним добру Православне Цркве. Оче Петре, добродошли!
— Драго ми је што сам код вас.
— Хвала вам што сте одмах прихватили позив. Прешли сте веома дуг пут. Одакле сте дошли?
— Из Америке, тачније из Аризоне. Тамо живимо већ скоро девет година. Пре тога сам у Грчкој провео готово двадесет година, од 1998. до 2017. године. Те 2017. смо отишли: две године сам предавао у Духовној семинарији Свете Тројице \[у Џорданвилу\], а затим смо се преселили у Аризону и 2018. године отворили школу. То је нова школа, Академија Три јерарха, и од тада смо тамо.
— Дакле, живите близу старца Јефрема?
— Близу. Десет минута вожње аутомобилом.
— Слава Богу! Како је живети тако близу старцу Јефрему?
— То је велики благослов: бити близу његовог гроба, места којима је ходио и манастира који је саградио. Први пут сам упознао старца 1994. године, а 1995. сам дошао у манастир, када су тамо још били само шатори и генератор. Није било ни струје ни воде. Старац је започињао све из почетка, усред пустиње.
Године 1998. дошао сам у Грчку да бих постао монах на Светој Гори, али сам увек остао повезан са старцем. Често сам са породицом одлазио код њега и за све важне одлуке тражио његов савет и благослов. Зато је Америка за мене дом захваљујући старцу.
— Да ли је он био ваш духовник?
— Он је био духовник мог духовника. Од самог почетка смо непосредно разговарали, а када је требало донети најважније животне одлуке, одлазио сам у Аризону да их размотрим са старцем и добијем његов благослов.
Из англиканства у Православље
О оцу Петру Хирсу могло би се говорити сатима. Рођен је у Сједињеним Америчким Државама, у породици англиканског свештеника.
— Да. Мој отац је двадесет осам година био свештеник, а 1992. године он и цела његова парохија прешли су у Православље. Годину дана касније и ја сам постао православан. Тада сам студирао на Универзитету у Висконсину и имао сам двадесет година.
— Али студирали сте и на Аристотеловом универзитету?
— Да. Седам година касније дошао сам овде, уписао богословске студије, завршио мастер и одбранио докторску дисертацију на Аристотеловом универзитету.
— Испричајте нам о преласку ваше породице у Православље, најпре уопштено, а затим и о сопственом искуству.
— Моји родитељи су одувек настојали да остану верни предању које су познавали и противили су се свим новотаријама у Англиканској цркви, нарочито рукополагању жена. После десет година борбе схватили су да тамо више нема светлости и да морају потражити нешто друго. Тада је Бог послао свештеника који је прешао у Православље. Он је упознао мог оца и 1991. године отворио му врата Православља. То је било пре тридесет пет година.
Све се одиграло брзо. За шест месеци отац је проучио питање, а цела парохија била је спремна. Бог је припремио тло.
Сећам се да ме је мајка позвала на универзитет и рекла: „Постајемо православни.“ Упитао сам: „Како то? Шта је Православље?“ Готово ништа нисам знао о њему. Она ми је одговорила: „То је други свет.“
После тога сам отишао у локалну грчку парохијску цркву. Сећам се да је била вечерња служба. Црква је била веома лепа, једноставна и мала — по грчким мерилима готово капела. Унутра су били само свештеник, псалт и једна старица. Али мени је изгледало као да сам доспео у рај. Заиста други свет, баш као што је мајка рекла. Сећам се осећаја који сам имао када сам после вечерње затворио врата за собом: „Шта је ово било? Као да сам био на неком другом месту.“
То није имало никакве везе са папистима. До тада сам већ напустио Англиканску цркву и размишљао о томе да постанем католик латинског обреда, јер су ми они барем деловали као да су нешто вернији предању.
Моје срце је одмах прихватило Православље, али је требало да га следи и разум — морао сам да читам. Бог је уредио да ми у руке дође књига оца Серафима Роуза „Православље и религија будућности“. За некога ко је тек примио Православље, то је прилично радикална прва књига. Али из ње сам понео један важан утисак: ако овај човек тако добро познаје шта је ђаво и како делују демони, онда познаје и Христа; он је просвећен Христом. То је било толико различито од свега што сам раније читао да ме је Бог одмах повео путем традиционалног Православља — ка монаштву и свему што оно подразумева. Оставио сам све и почео да обилазим манастире широм Америке.
Студије, Света Гора, крштење и свештенство
— Пре него што пређемо на ваше лично обраћење, реците нам нешто о свом образовању. Шта сте студирали?
— Најпре историју у Америци. Када сам дошао овде, стекао сам диплому из богословља, а затим сам, под руководством професора \[Димитрија\] Целенгидиса, написао мастер рад и докторску дисертацију из догматике. Тема је била еклисиологија Другог ватиканског сабора. Рад је објављен и на грчком и на енглеском језику. Од самог почетка у Цркви, питање еклисиологије стоји пред тобом као новообраћеником, хтео ти то или не. О тим стварима не размишљаш само теоријски — ти их проживљаваш. Како те примају у Цркву: крштењем или миропомазањем? На којој основи? Шта то значи? Тим питањем сам се бавио од тренутка када сам постао православан. Написао сам дисертацију о њему, а од тада смо написали и објавили много књига на ту тему. Јер се око тог питања све врти: идентитет Христа, Цркве и спасења.
— Могло би се рећи да вас је призвао Дух Свети, да вам је „зазвонио звончић“. Јер нико не може назвати Исуса Господом осим Духом Светим, а поготово не може ући у Цркву и оставити све за собом. Да ли сте то осетили у тренутку када сте се вратили кући и рекли: „То је други свет“?
— Да. Одмах осетиш разлику. Душа је препознаје јер јој Дух Свети тихо говори изнутра. То није питање анализе или критике. Срце налази мир, желиш да останеш ту и да не одлазиш. Осећаш топлину — топлину Духа Светога — и не желиш да се удаљиш од ње.
— Да ли је постојао неко ко вам је помогао у првим корацима да останете истрајни у ономе што сте прихватили као истину?
— Да, било их је неколико. Тражио сам, нисам остајао на једном месту, него сам одлазио на различита места. Двојица или тројица људи много су ми помогли. Један од њих био је стари јеромонах, отац Сергије [Блек], са којим сам провео годину дана. Он је учио код [оца Георгија] Флоровског и [архиепископа] Василија (Кривошејина), познавао је велику личност Руске Цркве, старца Софронија, и пренео ми је много тога драгоценог. Затим сам прочитао житије оца Серафима Роуза, књигу од хиљаду страница. Она је све променила. После тога ми је све постало потпуно јасно: желео сам да постанем монах. Године 1996. отишао сам на Свету Гору и тамо се крстио. О томе ћемо још говорити. Много ми је помогао и епископ Василије. И данас смо блиски и позивам га телефоном. На Светој Гори упознао сам још једног човека. А ту је био и сам старац Јефрем, кога је мој отац упознао 1994. године, две године након што су моји родитељи постали православни. Дакле, било је доста људи који су ми помогли.
— Прихватили сте истину, али сте наставили да тражите, и то је било исправно. Да ли је боравак на Светој Гори имао пресудну улогу? Желели сте да останете тамо, постанете монах и примите крштење?
— Да, желео сам да постанем монах. Нисам монах — нисам постао, иако сам то желео. Али то није била моја воља, већ воља Божија. О томе постоји читава прича.
— Испричајте нам је, ако желите.
— Године 1996. први пут сам отишао на Свету Гору. Обишао сам свих двадесет манастира и келије, попео се на врх Атоса и провео тамо готово два месеца. На крају сам се крстио. У Америци су ме примили у Православну цркву миропомазањем, али светогорски оци нису сматрали да је то исправан начин пријема. Крстио ме је старац Партеније у манастиру Светог Павла. Он је свет човек, заиста свет, и то је за нас била велика част и благослов. После тога сам се вратио у Америку и почео да издајем часопис _Divine Ascent_ („Божанско усхођење“). Остао сам тамо годину дана, али моје срце је било на Светој Гори. Зато сам се 1998. вратио и пронашао свог старца, једног од пет најближих ученика старца Јефрема. Он је одиграо пресудну улогу у мом животу. Не знам где бих данас био да није било њега. Духовник је најважнија особа у животу — алфа и омега. У Грчкој сам остао уз његов благослов. Желео сам да постанем монах, али ми је рекао: „Боље би било да постанеш свештеник.“ Тешко сам напустио Свету Гору. Нисам желео да одем, али сам то прихватио као вољу Божију. Недељу дана касније упознао сам будућу матушку. Разговарали смо два или три пута и одлучили да се венчамо. Ја сам желео да она постане матушка, а она је размишљала о монаштву. И то ми је показало истинитост онога што ми је старац говорио: ако си послушан, Бог ће све уредити.
— Да, све је промисао Божији и ја у то верујем.
— Тако се и догодило. Али послушање је тешко. Оно подразумева непрестану борбу. Захтева смирење и борбу против сопствене воље и помисли. Остао сам у Грчкој и уписао Богословски факултет, али сам и даље одлазио на Свету Гору три или четири пута годишње. Тамо сам заправо научио шта је Православље. Света Гора је за мене била школа духовног живота и тако сам стигао на Богословски факултет. Докторску дисертацију нисам написао зато што сам себи поставио такав циљ, већ зато што сам желео да Цркви пружим нешто важно. Зато сам изабрао ту тему и годинама се бавио питањем примања јеретика у Цркву. Као што сам већ рекао, то је питање од пресудног значаја. Оно је основа за разумевање граница Цркве, њеног идентитета и многих других ствари. Слава Богу!
Шта је Православље донело: разликовање духова
— Шта је Петар пронашао у Православљу, а што му је недостајало у претходној вери?
— Живот и истину. Ако никада ниси живео изван Цркве, међу онима који припадају другим хришћанским исповестима, тешко можеш то да разумеш. То је питање искуства. Инославље је религија, а не откривење. Тамо нема Духа Светога, нема благодати у светим тајнама и нема истинског поимања расуђивања духова. Управо то разликује Православље од свих осталих: расуђивање духова. Иза различитих покрета и идеологија стоје духови, демони. То нису само идеје, већ и деловање духовних сила. Зато, када говоримо о расуђивању духова, не мислимо само на демонско деловање или присуство демона као такво, већ и на све последице и покрете који произлазе из палог света и усмерени су против спасења света и човека. Православље их препознаје. Ако се подвизаваш и ако се ум очишћује, почињеш да видиш и разумеш: ово је од Бога, а ово од ђавола. Постоје мерила за то. Изван Цркве таквих мерила нема.
— Осим одговора који се може пронаћи у универзитетском уџбенику, желео бих да вас питам као свештеника и као човека, како бисте помогли онима који нас гледају. Не слушају нас само православни, већ и људи других вероисповести и религија који желе да сазнају више, као што сте и ви некада желели. Наведите једну или две разлике у вери које сте лично уочили. Рекли сте да је Православље живот.
— Разлика је веома много. Сви знају да постоје догматске разлике. О томе се може говорити, али то није најважније. Наравно, западне новотарије — _Filioque_, папски примат и друго — удаљиле су их далеко од вере апостола. Али још пре него што су пали у те заблуде, напустили су подвижнички и исихастички живот. Историјски то не могу строго да докажем, али до тог закључка долазимо на основу духовних закона. Из духовног живота знамо да су догмат и етос нераздвојни. Када отпаднеш од етоса, од начина живота, отпадаш и од догмата. То је као закон. Зато су, пре него што су напустили саборни поредак и прихватили папски примат, и пре него што су прихватили _Filioque_ — јеретичко учење о Светој Тројици и Духу Светом — већ отпали од православног начина живота, етоса и духовног искуства. И ми можемо погрешити ако нисмо строги у свом животу.
— Или ако смо сувише строги, додао бих ја. Постоје обе крајности.
— Да, данас постоје обе крајности, а рекао бих да су оне сличне по начину деловања. Наликују једна другој јер обе потичу од света. И једна и друга одликују се световним мудровањем и рационализмом. Оне могу да се међусобно грде и мрзе, али су у суштини сличне. Царски пут нема никакве везе ни са једном ни са другом. Важно је разумети да није довољно само „исправити“ папски примат и тиме успоставити јединство. Ко тако говори, налази се у прелести. Током хиљаду година догодило се много других ствари које нас раздвајају. То зна свако ко је лично прошао пут од англиканства и папизма до Православља. На пример, у Римокатоличкој цркви свецем се сматра Фрања Асишки. Али ако прочитате његово житије, биће вам јасно да то није житије светитеља Православне цркве. У њему има много тога за шта би сваки овдашњи старац рекао: „То је прелест, погрешно разумевање духовног живота.“ Навешћу један од стотину примера. Фрања се молио Христу да му подари Његове стигмате. Већ сама та молба представља прелест. Ми можемо носити на себи „ране Господње“ и страдати, па и телесно, попут Христа, али не треба да тражимо такво страдање. А он је то затражио и добио. И није био једини. Још око двеста „светаца“ папске цркве имало је стигмате из којих је текла крв, све до оца Пија, који је живео пре само неколико деценија.То су знаци прелести, а не светости. О каквом јединству онда можемо говорити ако само „исправимо“ један или два догмата? Световни дух је оно што нас заиста раздваја. Да закључим: човек који из друге вероисповести долази у Православље разумеће га кроз примере које му вера пружа — кроз подражавање светитеља и православни начин живота.
Протестантизам и „две лађе“
— Да ли протестантизам утиче на Православље? Мислим на то да многи сматрају да је живот протестанта лакши. Неки од оних који нас слушају налазе се негде на пола пута и говоре: „Могу бити помало православан, чак и више православан, али могу прихватити и нешто од онога што протестанти практикују, јер је тамо све слободније.“ Да ли то утиче на размишљање човека који жели да постане православан?
— Хришћанин није од овога света. Он живи у свету, али није од света. Протестантизам је од света. Другим речима, такав човек жели да живи по светским мерилима. То није могуће. Он има два господара, срце му је подељено: припада и свету и Богу. То не може тако да функционише и не може опстати. Као што Господ каже, једнога ће мрзети, а другога волети. Није могуће стајати у две лађе истовремено. Никако.
— Вероватно такав човек још увек уопште не познаје Православље.
— Он је на пола пута, још увек тражи.
— Да.
Свети оци и пастирска служба
— Да ли православни верници у Грчкој и Сједињеним Америчким Државама познају богословље светих отаца и васељенских сабора? Да ли ми знамо — а пре свега мислим на себе — којим путем треба да идемо, којим темпом и колико дуго? Испричајте нам нешто више и о Америци.
— Ако се духовно трудимо, настојимо да будемо послушни духовнику, ако имамо добро духовно расположење и подвизавамо се, ако покушавамо да сагледамо себе и стекнемо самопознање, тада ћемо имати могућност да усвојимо учење светих отаца, васељенских сабора и целокупног Предања. Ако тога нема, врата остају затворена и књиге остају затворене. Нећемо ни разумети ни доживети оно о чему оне говоре. Прво долазе одсецање сопствене воље, послушање и смирење. А затим постепено почињемо да окушамо благодат Духа Светога. Тада разумемо шта свети оци пишу и чему нас уче.
— Да ли је то област личног трагања или се односи и на пастирску службу, на вас свештенике?
— Наравно. Духовник, свештеник, треба да руководи људима. Он је уводитељ у свете тајне: његов задатак је да људе уведе у Христове тајне и у живот Цркве. То је његова служба.
— Ко приводи људе Цркви: Христос, свештеник или обојица заједно?
— Зар у пастирској служби постоји раздвајање Цркве и Христа? Не.
— Наравно, Црква је Христос, о томе нема расправе. Не мислим на то. Питам како човек долази у Цркву, постаје њен живи члан и учествује у светим тајнама Православне цркве. Зар то није спој и једног и другог, укључујући и пастирску службу свештеника?
— Јесте, али задатак свештеника није да човека по сваку цену „увуче“ у Цркву, снижавајући мерила и олакшавајући му све. Јер на тај начин он човека пре избацује напоље него што га уводи унутра. Не сме бити никаквог притиска, али ни прекрајања и преправљања Предања, нити олакшавања живота у Христу. То је прелест. Свештеник треба да говори истину, онако како је говори Христос. Он је Христов представник и треба људима да преноси Христове речи. Постоји схватање да смо ми ти који људе уводимо у Цркву. Али ја ни сам не могу како треба да уведем себе — и сада ћу да уводим друге? Не. Ја могу да приведем човека Христу. Христос делује. Христос приводи, Христос све уређује, Христос тражи човека и приводи га Себи. Моја дужност је да верно чувам залог вере. Тада су врата отворена. Ако не чувам залог вере, Предање и догмате, онда сам ја тај који човеку затвара врата.
— Добро сте рекли: не треба кројити и преправљати Предање према мери сваког појединца. То је вера прилагођена мени или вама. То је погрешно и слажем се са вама. Једно је мењати и скраћивати веру, а друго је постепено приближавати човека истини. У томе има места за икономију.
— Наравно, икономија постоји. Примењивали бисмо многе облике икономије, али не на штету циља, вере и истине. Јер човек током свог пута може да види једно, а на крају да открије нешто друго и каже: „Нисте ми тако говорили.“ Постоји и једна врста прелести међу свештенством: када човек мисли да има власт коју заправо нема и покушава да ради оно што није његов посао. На пример, када мислим да људе морам да привучем људским средствима. Не. Треба да се склоним с пута како би се људима јавио Христос, а не моје сопствене измишљотине.
Наши читаоци ће ускоро имати прилику да уживају у другом делу интервјуа са о. Петром.
Раније је СПН писао о Светом краљу Владиславу.
