Света великомученица Марина – житије и страдање
Света великомученица Марина још као девојчица прихватила је Христа и, одбивши да се одрекне вере, мученички пострадала.
Света великомученица Марина родила се у Антиохији Писидијској, у незнабожачкој породици. Њен отац Едесије био је идолски жрец, а мајка јој је преминула док је још била у повоју. Због тога је девојчица поверена дојиљи која је живела ван града. Одрастајући далеко од очевог дома, Марина се одликовала лепотом, кротошћу и добром нарави.
У време гоњења хришћана, кад су се свештеници и учитељи вере скривали по горама, пећинама и селима, Марина је од једног Божјег човека чула о Христу. Имала је свега 12 година када је први пут слушала о Спаситељу, Његовом оваплоћењу, страдању, Васкрсењу и вечном Царству које је припремљено онима који Га љубе. Те речи дубоко су је потресле и у њеном срцу пробудиле снажну љубав према Христу.
Иако још није била крштена, Марина је јавно исповедала веру у Јединога Бога. Њена одлучност била је толика да је желела да, попут светих мученика о којима је слушала, својом крвљу посведочи Христа. Када је њен отац сазнао да је прихватила хришћанску веру, одрекао је се и престао да је сматра својом кћерком. Марина се, међутим, још снажније ослонила на Оца Небеског.
Када је имала 15 година, једном приликом изашла је у поље да обиђе очеве овце. Тамо ју је срео епарх Олимврије, који је путовао у Антиохију Писидијску. Задивљен њеном лепотом, пожелео је да је узме за жену. Када га је Марина обавестила да је хришћанка и да жели да припада само Христу, Олимврије је наредио да је одведу у град. Уместо да је се одрекне вере, света девојка се успут непрестано молила Богу да јој подари снагу и мудрост како би остала непоколебива пред мучитељем.
На суђењу је Олимврије покушао да је придобије обећањима о богатству, части и браку. Марина је све то одбацила, исповедајући да је њено срце припало Христу и да не жели да се поклони идолима. Када ласкања нису помогла, епарх је прешао на претње, а потом наредио да девојку муче.
Олимврије је, разгневљен њеним одбијањем, наредио да свету Марину свуку, положе на земљу и немилосрдно бију прућем. Ударали су је тако дуго и силовито да је њено девичанско тело било прекривено тешким ранама, док је крв натапала земљу. Народ који је посматрао њено страдање сажаљевао је младу мученицу, а неки су је наговарали да попусти пред захтевима епарха како би сачувала живот. Марина им је, међутим, одговорила да неће послушати савете који је одвајају од Христа.
Када је мучење настављено, епарх јој је запретио још страшнијим казнама ако не принесе жртву идолима. Светитељка је остала непоколебива, говорећи да се не боји страдања јер јој Христос даје снагу. Тада је Олимврије наредио да је прикују за мучилишну даску и да њено тело стружу гвозденим трозупцима. Слуге су немилосрдно кидале њено тело, тако да су се виделе чак и кости, али Марина ни тада није престајала да призива име Господње и да се моли за снагу да до краја остане верна.
Пошто је видио да је ни најстрашније мучење не може поколебати, епарх је наредио да је скину с мучилишта и баце у мрачну тамницу. Тамница је била намењена осуђеницима на смрт и, према житију, била је испуњена демонским страховима. Тамо је света Марина, упркос тешким ранама, наставила да се моли Богу.
Током ноћи, у тамници јој се јавио ђаво у облику огромне и страшне змије. Приближио јој се, широм отворио чељусти и, према житију, прогутао њену главу. Светитељка се, међутим, није преплашила нити је изгубила веру. Осенила се знаком крста и у том тренутку је видела како се утроба змије распада, а она излази неповређена. Затим је страшно привиђење нестало, док је тамницу обасјала небеска светлост.
У том чудесном виђењу Марина је угледала крст који је сијао неисказаном светлошћу, а над њим белу голубицу која јој је најавила победу над злим духом и близину небеске награде. После тога њено тешко изранављено тело почело је чудесно да се исцељује. Ране су зарастале, месо се обнављало и бол је нестао, тако да је светитељка поново постала потпуно здрава.
Када је сутрадан поново изведена пред Олимврија, епарх није могао да сакрије запрепашћење. Пред њим је стајала девојка чије је тело претходног дана било прекривено тешким ранама, а сада није било ни трага од страдања. Уместо да призна силу Божју, он је чудо приписивао својим боговима и поново захтевао од Марине да им принесе жртву. Она је, међутим, посведочила да је исцелио Једини истинити Бог.
Олимврије је тада наредио ново мучење. Светитељку су поново обесили на мучилиште, а затим су донели упаљене свеће и њима јој палили прса и бедра. Њено тело било је толико опаљено да је изгледала као да је претворена у угаљ. Ипак, Марина је у мукама остала погружена у молитву и молила Господа да је удостоји да, као што је прошла кроз огањ за Његово име, тако прође и кроз воду светог крштења.
Чувши њене речи о води, мучитељ је наредио да донесу велику бачву, напуне је водом и у њу баце светитељку. Марина је тада призвала Христа, молећи Га да јој вода буде на свето крштење и духовно рођење за вечни живот. Када су је везану спустили у воду и почели да је потапају, земља се затресла, а конопци су се чудесно одрешили.
Над главом мученице појавила се светлост, а затим и бела голубица са златним венцем у кљуну. Марина је стајала у води неповређена и славила Пресвету Тројицу. Потом се, према житију, над њом појавио огњени стуб с крстом који је блистао, а са неба се зачуо глас који јој је најавио неувенљиви венац и покој у Царству небеском.
Када је народ видео чуда која су се догодила са светитељком, многи су поверовали у Христа. Разгневљен због њиховог обраћења, Олимврије је наредио војницима да мачем погубе све који су јавно исповедили хришћанску веру. Према житију, тада је страдало око петнаест хиљада људи, мушкараца и жена, који су мученичком крвљу посведочили своју веру.
После тог покоља, епарх је осудио и Свету Марину на посечење мачем. На месту погубљења она је најпре затражила време за молитву и обратила се народу, позивајући га да напусти идолопоклонство и позна истинитог Бога. Док се молила, земља се поново затресла, а страх је обузео присутне. Према житију, тада се Господ Исус Христос са светим анђелима јавио својој невести и позвао је у небески покој.
Испуњена радошћу, света Марина сама је охрабрила џелата да изврши наређење. Приклонила је главу под мач и тако примила мученички венац. Њена душа предата је Господу, а света великомученица Марина остала је у Цркви упамћена као пример непоколебиве вере, чистоте и храбрости пред најстрашнијим страдањима.
СПН је раније писао о светом равноапостолном кнезу Владимиру.
