Лазарева субота – Врбица: нада у васкрсење и гранчице као симбол живота и наде
Црква обележава Лазарову суботу – васкрсење Лазарово. Она предсказује и Васкрсење Христово и наговештава свеопште васкрсење. Спаја богослужење, наду и дечју радост.
Лазарова субота у православном календару представља значајан литургијски празник, дан кад је Господ у четврти дан васкрсао свог друга Лазара из Витиније, заплакавши над његовим гробом. Тај догађај тумачи се као највеће Христово чудо пре страдања и најава његовог сопственог Васкрсења. Сузе Исусове нису само његове сузе над умрлим другом, већ и сузе Спаситеља над читавим смртним човечанством, од које ће га искупити Његова смрт на крсту.
Лазарева субота обележава се дан уочи Цвети и означава прелаз из периода Великог поста у Страсну седмицу. У богослужбеном смислу има посебан, „полуваскрсни“ карактер, јер се у њему већ наслућује радост победе живота над смрћу. Сматра се и дечјим празником јер је тог дана Христос рекао да пусте децу да му прилазе.
Богословски, Лазарева субота сведочи о Христу као Господару живота и смрти и представља предобраз општег васкрсења. Он је подигао „четвородневног Лазара“ – четврти дан по смрти био је време кад се у Јудеји тог времена већ сматрало да је свака људска нада изгубљена, јер душа напушта близину тела после трећег дана. То Лазареву суботу чини једним од кључних празника у разумевању хришћанске вере у Васкрсење.
И свети Кирило Александријски нас поучава:
„У Лазару је показано обећање васкрсења свих људи... Подизањем Лазара из мртвих, Христос нам даје залог општег васкрсења и показује да је Он Господар живота.“
У богослужбеном поретку овај дан има посебно место јер је једини дан у току Великог поста који се, заједно са Цветима, служи пуна Литургија светог Јована Златоустог. То указује на њен свечани карактер и издваја је од строге динамике Великог поста, јер Црква већ тада предосећа радост Васкрсења.
И у химнографији овог празника Лазар се назива „четвородневни“, чиме се наглашава стварност његове смрти и величина Христовог чуда. Богослужбени текстови посебно истичу да Христос не васкрсава Лазара само као пријатеља, већ као сведочанство за све људе да је Он „васкрсење и живот“, како се каже у Јеванђељу. Управо због тога тај догађај има снажну догматску поруку.
Према Црквеном предању, након васкрсења Лазар није много говорио о свом искуству смрти, већ је остатак живота провео као епископ на Кипру, сведочећи веру делима, а не речима. То се тумачи као показатељ да тајна смрти и онога што следи остаје дубоко скривена од људског разумевања.
Лазарева субота има и снажну есхатолошку димензију – она упућује на крајњу судбину света и обећање општег васкрсења. Зато се у богословљу често наглашава да овај празник није само сећање на један догађај, већ жива нада да смрт није крај, већ пролаз ка вечном животу.
Као празник, Лазарева субота установљена је још у 4. веку у Јерусалиму. У Срба је широко поштован, па га многи прослављају и као крсну славу. Назива се још и Врбица и истовремено и је празник богат народним обичајима. „Народно“ име добио је по брању олисталих гранчица врбе, које симболизују обнову живота и пролећно буђење природе.
СПН је раније писао о светом Алексију Човеку Божјем.
