Преподобни Симеон Мироточиви: Од великог жупана до светогорског подвижника
Црква 26. фебруара слави светог преподобног Симеона Мироточивог, родоначелника Немањића, ујединитеља српских држава и духовног горостаса.
Живот светог Симеона Мироточивог представља јединствен пут од моћног владара и ујединитеља српских земаља до смиреног монаха који је све земаљско заменио небеским и постао темељ духовног идентитета српског народа. Рођен као Стефан Немања око 1113. године у Рибници, у области данашње Зете, потицао је из угледне властелинске породице.
Још у младости прошао је кроз искушења и борбе за власт, али је у тим превирањима сазревао као државник снажне воље и јасне визије. По преузимању власти, као велики жупан, приступио је уједињењу српских земаља, учвршћивању државне управе и ослобађању од спољних утицаја.
Његова владавина обележена је настојањем да се држава утемељи на чврстим хришћанским основама. Борио се против јереси, учвршћивао канонски поредак и подизао храмове као видљиве знаке духовне обнове. Најзначајнија међу његовим задужбинама јесте манастир Студеница, подигнута као његова гробна црква и духовно средиште државе.
Студеница је постала не само архитектонско ремек-дело рашке школе већ и место из којег ће се ширити светосавска духовност и књижевност.
Своју владарску мисију Немања је схватао као службу Богу и народу. Историјски извори сведоче да је био строг према себи, али милостив према сиромашнима. Хранио је гладне, откупљивао заробљенике, подизао болнице и прихватилишта.
Његов двор није био само место политичких одлука већ и уточиште за оне којима је помоћ била потребна. У времену честих ратова и нестабилности, настојао је да обезбеди мир и унутрашњу слогу, свестан да без духовног јединства нема ни трајне државе.
Посебно место у његовом животу има однос са сином Растком, потоњим светим Савом. Када је Растко напустио двор и замонашио се у Светој гори, Немања је у почетку осећао родитељску тугу, али је с временом препознао дубину и истинитост синовљевог призива. Управо ће га тај пример касније подстаћи да и сам крене путем монашког подвига, показујући да се духовна величина не мери земаљским положајем.
После више од три деценије владавине, на државном сабору 1196, Немања се одрекао престола у корист сина Стефана, потоњег Стефана Првовенчаног. Тај чин одрицања од власти био је преседан у средњовековној Србији и сведочио је о његовој унутрашњој зрелости и свести о пролазности земаљске славе.
У манастиру Студеници примио је монашки постриг и добио име Симеон, отпочевши ново поглавље живота.
Недуго потом одлази у Свету гору, где се придружује Сави. Заједно обнављају запустели манастир Хиландар, који ће постати духовно средиште српског народа. Хиландар није био само место молитве већ и школа писмености, преписивачка радионица и расадник будућих духовника – први српски универзитет. У његовим зидинама стваран је темељ будуће самосталности Српске Цркве, која ће неколико деценија касније бити крунисана добијањем аутокефалије.
Као монах Симеон живео је у посту, молитви и смирењу. Од некадашњег владара остао је подвиг покајања, ћутања и послушности. Савременици бележе да је био пример братству у трпљењу, кротости и љубави. Његова духовна зрелост показивала се у спремности да прихвати најскромније послове у манастиру, не истичући своју некадашњу власт.
Предање сведочи да је пред смрт позвао Саву, благословио га и мирно предао душу Господу 13. фебруара 1199 (26. фебруара по новом), изговарајући речи псалама. Убрзо након упокојења из његових моштију потекло је свето миро, због чега је назван Мироточивим. Тај догађај учврстио је веру монаха и народа у његову светост.
Када је свети Сава је пренео очеве мошти у Студеницу, на месту где је дотад био сахрањен, изникла је винова лоза која рађа до дана данашњег. Та лоза благосиља бездетне богобојажљиве људе, који се држе молитава и поста – породом, без обзира на то којој вери припадају.
У Србији, свети Сава помирио је браћу завађену око власти над очевим светим моштима. Оне су убрзо постале извор утехе и исцељења вернима.
Култ преподобног Симеона брзо се проширио, а његово житије, које су писали Сава и Стефан Првовенчани, постало је темељ српске средњовековне књижевности и духовне мисли. У тим списима Симеон је представљен као нови Авраам и нови Јаков, праотац обновљеног народа.
Његов значај није само у политичком уједињењу српских земаља, већ у постављању духовног темеља на којем ће се развијати српска култура, право и уметност.
Задужбинарство које је започео наставиће његови потомци, стварајући мрежу манастира који ће вековима бити чувари писмености и националног памћења.
Лик Светог Симеона спаја у себи два идеала: владарски и монашки.
Као државник, поставио је темеље снажне и организоване државе. Као монах, показао је да је врхунац живота у смирењу и љубави према Богу. Управо та равнотежа између делатности и молитве постала је образац који ће утицати на касније генерације владара из лозе Немањића.
У временима страдања и искушења, српски народ се враћао његовом примеру, препознајући у њему симбол истрајности, верности и духовне снаге. Преподобни Симеон Мироточиви остаје живи сведок да истинска величина не лежи у моћи, већ у спремности да се човек одрекне свега ради вишег, небеског циља.
СПН је раније писао о светом свештеномученику Власију, епископу који је и звери благосиљао.
