Пост - прва заповест и пут ка спасењу
Данас је Чисти понедељак, први дан Васкршњег поста, који се још назива и Велики или Часни пост.
Велики пост је Велики не само зато што дуго траје, већ зато што нас води ка најбитнијем дану у историји света и људског рода – дану Васкрснућа Господа Исуса Христа и Његове победе над смрћу. Часним се назива зато што обухвата и Страсну седмицу – време страдања Христовог и његовог разапињања на Часни крст. Први део поста, од Чистог понедељка до Лазареве суботе назива се и Велика Четрдесетница.
Укупно, Велика Четрдесетница и Страсна седмица трају 48 дана, што је најдужи пост у току године.
Шта је пост?
Св. Василије нас учи: "Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела."
Св. Јован Златоусти нас даље упућује: "Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње."
А св. Нил Синајски свему томе даје дубину и перспективу: "Пост сматрај оружјем, молитве оградом, а сузе - купељу. Плашљиви војник дрхти од звука трубе који наговештава борбу, а стомакоугодник од наговештаја почетка поста. Добар је хлеб поста зато што у њему нема квасца сластољубља."
И мада не можемо надмашити ове вековима проверене поуке, покушаћемо још мало да објаснимо и приближимо пост у Православљу.
Прва заповест Божја човеку била је пост
Пост постоји откад је створен свет и за њега знају многе религије. Прва заповест прародитељима још у Рају била је заповест о уздржању од јела са дрвета познања добра и зла. Прекршивши ту заповест, они су пали у сластољубље и гордост. А тај грех је сву творевину стајао бесмртности и прародитеље лишио присуства Господњег и боравка у Рају.
Самим тим, пост је и прва заповест нама православнима и наш први неопходан подвиг на путу спасења.
У старозаветно доба, постом се човек спремао за обраћање Богу у скрушености и покајању. И тада се постило у свакој невољи и тузи, опасностима, ратовима, кад се морала измолити Божја милост. Пост је у Закону који је Мојсије предао Јеврејима, а старозаветни пророци уче да је Богу угодан само пост тела који прати уздржавање од свих и свакојаких злодела.
Али тек у православној духовности пост поприма духовну пуноћу и постаје много више од простог телесног уздржавања. Без њега нема напретка ни у једној врлини. Зато живот сваког православног хришћанина треба да буде подвижнички, јер без духовног и телесног труда уз помоћ Божје благодати – нема ослобођења од греха и сједињења с Господом.
Сам Господ Христос даје нам пример поста од 40 дана и ноћи пре почетка своје проповеди о Царству Небеском. Он нас учи да постимо тајно, без лицемерја – а не фарисејски, очекујући дивљење и уважавање света.
А конкретно, никакво уздржавање од хране није пост, ако му не придружимо духовни труд – тежњу душе ка врлинама.
Осим тога, Господ нас учи и да се зли духови истерују једино постом и молитвом.
Зашто постимо?
Значи, пре свега, пост је први и неизбежан степеник на путу ка задобијању хришћанских врлина, ослобађања од силе греха и сједињења с Господом.
Многи од нас, чак и у Цркви, пост виде највише као период (телесног) ограничења, али знамо да пост има и духовну страну. Ипак, морамо подсетити да ствари никад нису тако једноставне. Господ никад не тражи више него што даје, јарам је Његов лак.
Пост треба да буде наше добровољно уздарје Богу – у захвалност и сећање за спасоносну жртву коју је поднео ради нас и даровао нам Живот Вечни кроз своје свето Тело и Крв којима се причешћујемо.
Да бисмо стекли хришћанску врлину, мора нам помоћи благодат Божја – а да бисмо њу задобили, морамо показати некакав труд. А нема бољег труда него очистити своје биће – и тело и душу најбоље што умемо: од рђавих мисли, жеља и делања, умножавајући молитве, доброчинства и сваку хришћанску врлину.
Пре свега праштање – јер ако једни другима не праштамо, како онда Господ нама да опрости наше грехе?
Једна од врлина нераскидиво везаних за пост је и милостиња. Ако немамо других могућности, новац уштеђен умереношћу у исхрани можемо уделити као милостињу сиромашнима и болеснима. Ускративши сувишно телу – дароваћемо оно преко потребно души.
Циљ је да јачањем воље и испошћењем тела умртвимо страсти и одвојимо се од земље – тј. да уздигнемо душу изнад тела, и изнад свега – прославимо Господа и његове свете.
Можемо потребитима уделити и своје време – помоћи неком у нечему што сам не би могао или умео, а неопходно му је.
А врлина којој свети оци придају највишу важност међу осталима је расуђивање, јер она значи да имамо дар да разликујемо корисно од штетног.
Како се пости?
Најпростије речено, телесно постећи, уздржавамо се од неких врста хране и алкохола. Испошћујући тело – треба да умртвимо своје страсти, да се „одвојимо“ од земље, где смо заробљени грехом и постанемо лакши, смиренији, кроткији – ближи Господу.
По типику, пости се на води, осим суботом и недељом, кад је дозвољено уље и вино. На Благовести (ако не падну у Страсну седмицу) и на Цвети дозвољена је и риба. Уље и вино разрешени су још и на Обретење главе св. Јована Крститеља и Младенце.
Прва три дана Великог поста (понедељак – среда) до свршетка Литургије преосвећених дарова се не једе. Ко не може да издржи, једе хлеб и течност (чај, компот), али тек после вечерње службе. На Велики четвртак једе се само једном и то после свршетка Свете Литургије. На Велики петак се не једе уопште. На Велику суботу, по завршетку Литургије једу се само хлеб и вода.
Постоје ублажења постова и нека разрешења о којима се можете посаветовати с парохом или духовником, али поста као таквог не може нико да нас разреши.
Какав год да је наш режим поста – а већ смо рекли, битно је да покажемо бар неки труд и власт над собом – своју душу треба хранити умноженим молитвама и речју Божјом, док телу ограничавамо храну и телесна уживања.
Црква нас упућује на усрднију молитву, како код куће, тако и у храмовима. Нашим посним делима и речима треба придружити и наше мисли – не треба маштати и наслађивати се било каквим помислима.
Свети Оци су одувек истицали духовну страну поста, док су сам телесни пост називали и "демонским постом", јер и демони не једу, а не теже духовном усавршавању. Тако је неко ко само телесно пости, а не приступа духовном подвигу исти као демон.
Стварни пост, који обухвата и телесну и духовну раван човека приводи смирењу и спознаји да је спасење могуће једино у Богу, по Његовој милости.
И на крају, само неколико речи о оном што је најбитније за све нас и наше спасење, светом Причешћу.
Оно за нас православне значи Живот и треба да буде круна свих наших напора, како у периодима постова, тако и изван њих.
Како треба постити и тежити врлини, треба приступати и Животворној Чаши што чешће, нарочито у време Васкршњег и других постова.
Не пропуштајмо ни једну прилику да се сјединимо с Господом, јер будући Једно с Њим – носимо Њега и Царство Његово у себи.
А ако је Господ с нама и у нама – ко може против нас?
